Država kao najveći strani plaćenik

Iako stara, dobro poznata i oprobana praksa u našoj političkoj (ne)kulturi, danas je postala moda i praksa da nosioci vlasti veoma slobodno i olako optužuju i stigmatiziraju svoje kritičare (nezavisne, slobodnomisleće intelektualce).

Pogotovo, to je slučaj sa novinarima (kao i nevladinim sektorom) koji se bave istraživačkim novinarstvom i utemeljenom kritikom vlasti predstavljajući time društveno veoma koristan konstruktivan faktor i korektivni mehanizam ponašanja države i društva, iako u našem društvu, nažalost, nedovoljno efikasan zbog odsustva istinske i zrele demokratije, kao i kritične i angažovane demokratske javnosti.

Predstavnici aktuelne vlasti i dan danas smatraju da je dovoljno navesti kvazi-argument da se novinske redakcije finansiraju iz inostranih izvora da bi samim tim bile diskvalifikovane i njihov moralni i profesionalni kredibilitet bio doveden u pitanje.

Sasvim je jasno da su ovakve optužbe nepodnošljivo naivne, providne, neubedljive, tendenciozne, prostački bezobrazne i licemerne, jer je upravo država najveći „strani plaćenik“, što im omogućuje lagodan život i opstanak na vlasti veštačkom kupovinom socijalnog mira (zaduživanjem).

Po toj patriotskoj logici zaduživanje države je, po definiciji, rodoljubivo, radi opšte dobrobiti, dok je finansiranje novinara iz stranih izvora po sebi razumljivo kao neobjektivno, tendenciozno, zlonamerno, u korist „stranog faktora“ kao finansijera – nepatriotsko i izdajničko.

Za razliku od finasiranja nezavisnog novinarstva koje ne ide na teret države i društva, zaduživanje vlasti ide direktno na teret naroda nametanjem teške obaveze vraćanja dugova. Pritom, s obzirom na dugoročno teško i bezperspektivno ekonomsko i finansijsko stanje Države nejasno je kako će se i odakle će se uopšte vraćati dugovi kada se zna da je život građana i ovako teško podnošljiv, a kamoli u slučaju vraćanja dugova.

Zasada vlast taj problem „rešava“ podizanjem bezbrojnih i novih kredita „pod povoljnijim uslovima“, tj. „presipanjem iz šupljeg u prazno“, potajno se možda nadajući da će valjda nekako i nekada biti otpisani ili oprošteni kao nekada oni raniji ili da će, barem, to morati da čini neka naredna vlast.

Uobičajeno je da se političke partije međusobno prepucavaju, takmiče i hvale time ko se zadužio po povoljnijoj kamatnoj stopi, umesto stvaranja nove vrednosti i realnih izvora prihoda i života.

Sve u svemu, ova Država duže vremena živi na tuđ račun, na veresiju nalik seljaku koji „pred zadrugu“ pije „na recku“. Da nije strane finansijske pomoći izgleda da bi se međusobno istrebili kao kanibali.

Tu ne treba zaboraviti ni naše gastarbajtere (svih generacija) od čije zarade neposredno živi značajan broj porodica. Ovi najdosledniji i najpoznatiji „strani plaćenici“ na „privremenom radu u inostranstvu“ koji traje tokom čitavog njihovog radnog veka, trošenjem deviznog novca inostranog porekla u našoj zemlji indirektno značajno doprinose preživljavanju ovog društva i ublažavanju ekonomske krize.