Jezičko pomodarstvo

U svakodnevnom, medijskom, političkom, pa čak ponekad i naučnom govoru, redovno se sreće masovna, gotovo univerzalna, pojava upotrebe veoma trivijalnih i stereotipnih jezičkih izraza.

Takva pojava i sklonost navodi na misao i zaključak kako je čovek veoma nesigurno, pomodno i povodljivo, komformistično biće koje upija takve banalne i obično neadekvatne termine. Teško je utvrditi ko je, zapravo, izvor tih ne sasvim novih izraza koji nepotrebno potiskuju dotadašnje reči kojima ništa nije falilo ali je očigledno dovoljno da neko „pusti buvu“ (verovatno neko s autoritetom) pa da ta pomama kao, požar ili zaraza, zahvati nacionalni medijski i javni govorni prostor.

To, čak, nisu neki kratki žargonski izrazi koji su prihvaćeni iz racionalnih razloga ekonomičnosti jezika. Štaviše, čak su neke znatno duže od do tada korišćenih ali se ljudi prosto lepe za te novine smatrajući da nose neku otmenost ili ko zna šta. Na kraju krajeva, to ne moraju da budu i često nisu strane već domaće reči ali čija se upotreba naglo intenzivira iz neobjašnjivih razloga. Pri tom, ne nastupam kao jezički puritanac ili fanatik koji smatra da su nam strane reči nepotrebne. Naprotiv, one postoje s razlogom u našem jeziku kada ne postoji adekvatna jezička zamena ili kada bi tu reč morali duže objašnjavati ili kada su zaživele, odomačile se i postale toliko prirodne u našem jeziku da su nam neretko bliže od domaćih reči.

Osim toga, nemamo povodarsku povodljivost samo za stranim već i domaćim rečima. Tako, na primer, u našem političkom životu i medijskom govoru često se mogu čuti domaći izrazi koji ranije nisu bili korišćeni ili veoma retko i koji su potisnuli one koji su bili u ranijoj upotrebi. Danas se gotovo isključivo u političkom govoru kaže: Grad je „opredelio“ sredstva, Grad je „prepoznao“ značaj, nemojte mi „spočitavati“. Dakle, do ne tako davno umesto glagola „opredeliti“ korišćeni su izrazi odredio, izdvojio, predvideo sredsta, a umesto „prepoznati“ ranije su se koristili glagoli shvatio, uvideo. Takođe, umesto arhaično zvučećeg i pomalo rogobatnog izraza „spočitavati“ ranije se govorilo: prebacivati, prigovarati, pripisivati, podmetati.

Pored domaćih tu je pomodarska pomama i za suvišnim jezičkim tuđicama kao što je, primerice, izraz nemačkog porekla „dali ste mi šlagvort“ u značenju  „dali ste mi dobar povod“, „napravili ste mi dobar uvod“ i tome slično.

Tu je i izraz „definitivno“ koji je, izašavši iz medija, zarazio i opštu javnost. Toliko se insistira na njemu da je gotovo stavio van upotrebe uobičajene domaće reći koje ga adekvatno izražavaju kao što su konačno, sigurno itd.

Preovladali su i oni izrazi koji na uopšteni način izražavaju neku veoma konkretnu pojavu jer se oni smatraju prefinjenijim, otmenijim, „učenijim“. Tako će se kada se želi izraziti nečija sklonost ka ispoljavanju osećanja kao što je tuga, sažaljenja, saosećanje obično reči da se radi o emotivnoj osobi a kada je sklona burnim i živahnim emocijama da je temperamentna ličnost. Umesto preciznog jezičkog izražavanja u smislu razlikovanja određenih nijansi ili vrsta emocija, što je i svrha jezika, ide se ka uopštenim izrazima.

Osim toga, tv i radijski novinari kao jednu od najčešćih poštapalica koriste frazu “interesantno je“. Inače, radi se o veoma odomaćenom i legitimnom izrazu ali koji se koristi u toliko širokom semantičkom spektru da bi se gotovo mogao porediti sa onim univerzalnim prostonarodnim glagolom „onoditi“, koji zamenjuje sve ostale glagole. I kada oni žele da kažu da je nešto očigledno, upadljivo, značajno, nedopustivo nedosledno, licemerno oni kažu „interesantno je“. Mada, mislim i da nekad onima koji ga koriste dobro dođe kao poštapalice i „hvatanje za slamku“ usled trenutnog nedostatka pravog izraza. Ta poštapalica koristi se, na primer, i kao eufemizam u razgovoru sa političarima kada se postavlja neko neprijatno pitanje u smislu „interesantno je da ste ranije govorili jedno a sada pričate ili radite nešto sasvim drugo“.

Možda i najčešća fraza u medijskoj upotrebi je „taj neki“ (čak je bilo slučaja da se kaže i „taj ovaj“) koja spaja nespojivo i međusobno isključujuće – „taj“ kao pokaznu i određenu zamenicu sa „neki“ kao neodređenom zamenicom. To je poštapalica koja ne služi ničemu osim da popuni nekakvu prazninu u rečenici i daje joj nekakav „šmek“. Isto tako, kada se želi navesti neka cifra, neodređena ili određena, bilo novčana ili broj dana, ispred toga se stavlja obavezno otmeno „nekih“.

Pored toga, naš medijski i svakodnevni govor obiluje pleonazmima. To je možda jedina pojava koja nije nametnuta „odozgo“ (od nekog autoriteta ili medija) već je izvorna narodna tvorevina (nastala „odozdo“) a koju su mediji prihvatili. Ta pojava mogla bi se nazvati „srpskim pleonazmom“ a radi se, zapravo, o potrebi da se stvari označavaju dvostrukim, parnim termima identičnog značenja kao što su (primera radi): stid i sram, bruka i sramota, časno i pošteno, srž i suština, sve i svašta, znam i umem. Iako oni ne moraju uvek i nužno biti sinonimi oni se upotrebljavaju kao takvi (recimo, znanje i umeće nisu sinonimi jer je znanje teorijsko a umeće je praktično znanje ili veština). To se dešava u situaciji kada se želi nešto naglasiti, pojačati a ujedno se dobija i na nekakvoj ritmici ili rimi. Mislim da prema takvoj praksi ne treba biti naročito strog jer se radi o tradicionalnoj narodnoj karakteristici i potrebi naglašavanja ili isticanja onoga što se želi reći. Međutim, ponekad takvo gomilanje ili udvajanje termina sa identičnim značenjem može delovati veoma smešno i besmisleno kao, na primer izraz „samo i jedino“.

Međutim, čini se da je od svih pomodarskih izraza najapsurdniji i najotrcaniji i najiritantan termin „kontroverzna ličnost“ koji bi trebao da označi karakter osobe sadržan od protivurečnih osobina On se ne sreće toliko u svakodnevnom koliko u medijskom govoru a ponekad se sreće čak i u naučnom govoru. Besmislenost ove sintagme pokazuje se u tome što se ne uviđa da čovek nije neka uprošćena i monolitna celina već složena, dinamična i duboko podeljena ili kontradiktorna ličnost u šta, uostalom, ima uvid i svedoči nam teologija i psihologija (ili preciznije psihoanaliza).

Čovek je, zapravo, biće koje u isto vreme može da voli i mrzi (pa i muči) iste ljude, koje se smeje i koje plače, biće koje je, u principu, podjednako i istovremeno spremno na podla koliko i uzvišena dela, pun neočekivanih iznenađenja. Zbog toga je i Dostojevski  preko svog lika Mitje Karamazova izneo svoje duboko saznanje da je „čovek suviše široko biće, ja bih ga suzio“. Ali, kad čovek gleda na stvari stereotipno on bi sve da ugura u svoje uske i površne misao šablone. Čim nešto malo odudara od tih besmislenih kalupa, čim se ne uklapa u pojednostavljenu predstavu čovek se olako proglasi za „kontroverznu osobu“. A imamo i učestali i otrcani termin „kontroverzni biznismen“ za svakog uspešnog kriminalca koji se u vestima obično pojavljuje u svojstvu uhapšenog, ubijenog, ranjenog, nestalog lica, i tome slično, što su situacije kada i takva lica najčešće zadobijaju medijsku pažnju.

Sigurno da ovo nije konačan spisak problematičnih izraza, možda najčešće medijski eksploatisanih, već pre ilustracija koja ukazuje na njihovu neadekvatnu upotrebu kojim se „kontaminira“ javni govor i tom nepotrebnom praksom taj govor čini stereotipnim i klišeiziranim čime se mediji udaljaju od svoje podrazumevajuće edukativne funkcije koju bi trebale da imaju u našem i svakom drugom društvu.