Južnjački kompleks inferiornosti

Naš južnjački, pa i niški, kompleks inferiornosti je očigledan, masovan, sveprisutan ali je najupadljiviji, čini se, kroz dve dugotrajne javne (i medijske) pojave: kroz govor, tačnije način akcentovanja, ili bolje reći imitaciju govora Severne (pa i zapadne Srbije) u svim niškim elektronskim medijima, kao i kroz odabir muzike u programima većine lokalnih televizija.

Ta dubina i širina takvog ponašanja i našeg provincijskog kompleksa je, razumljivo, najvidljivija i možda najizraženija na televiziji - zbog izloženosti uvidu najšire publike i tako shvaćene profesionalne obaveze.

Pre svega, „bode oči“ kako je najveći broj naših tv voditelja, spikera i tv novinara (znatno ređe gostiju) akcentuje. Smatrajući da je to u skladu sa „standardnim“, „zvaničnim“, „pravilnim“, „književnim“ srpskim jezikom oni po svaku cenu, i kad treba i kad ne treba, akcentuju „beogradski“ - na prvom slogu (eventualno, ponekad i na drugom).

Interesantan je i pomalo paradoksalan izuzetak da Beograđani naziv svog grada akcentuju na drugom slogu - BeOgrad, a Nišlije i južnjaci na prvom - BEograd. Ali, u ostalim situacijama provincijska logika je „raspali po prvom slogu i nikad ne možeš da pogrešiš“. Sva kultura i pamet ovog sveta sadržana je na prvom (eventualno drugom) slogu.

A očigledno je da je takav govor na koji po svaku cenu prisiljujemo sebe, kako bi bili „kulturni“ i „pravilno govorili“, suviše prefinjen, neuobičajen i neprirodan za nas, kako nas čini smešnim i pokazuje našu provicijsku inferiornost i nesigurnost. Ovo nije toliko priča o jeziku koliko o našoj (južnjačkoj) psihologiji.

U toj „pravilnosti“ govora prelazi se mera i u tome često prevazilaze i oni beogradski žitelji i medijski radnici, koji su predmet imitacije i identifikacije, i čija je pravilnost akcentovanja, neretko, takođe pod znakom pitanja. To se odvija po dobro poznatom i široko zastupljenom psihološkom mehanizmu identifikacije sa idolom, uzorom i preterivanja u njegovom podražavanju (sindrom „ruku krvavih do ramena“).

Takav izveštačen (iz)govor lako se, najslikovitije i najbolje  prepoznaje i po našoj južnjačkoj dvojezičnosti. Očigledno je i jasno da mnogi (medijski) govornici ne pribegavaju takvom akcentovanju i uopšte takvom govoru i u privatnom, domaćem životu već samo na radnom mestu – pri nastupu na televiziji. Ponekad u “žaru“ zanosa, žurbe, zaboravnosti, opuštenosti, razgaljenosti takvim našim tv voditeljima zna da „izleti“ i onaj naš poznati niški naglasak, i to kao u onom vicu „ja gOvorim, gOvorim, pa se zaj..Em“.

Samo ostvarena ličnost sa visokom sigurnošću u sebe (što je izuzetno velika retkost) može se odupreti ovakvom kompleksu manje vrednosti (sebe i svoga kraja) i očekivanju sredine „o pravilnom govoru“ i opasnosti da se ne izloži podsmehu, preziru, omaložavanju drugih – strahu da ne ispadne „seljak“, „južnjak“, „provicijalac“.

Južnjaci, inače, veoma ogorčeni na centralizaciju i(li) beogradizaciju države, u ovom slučaju se zdušno rade na centralizaciji govora i akcenta i to, čini se, više od onih koji koriste njene privilegije. Inače, po načinu akcentovanja, i često ukupnog govora, daleko su nam bliže naše komšije ili braća sa juga sa zajedničkim etničkim i jezičkim poreklom - Crnogorci, Makedonci, Bugari, pa i Hrvati (koji su, doduše, više zapadno od nas nego južno), od naših sunarodnika sa severozapada zemlje sa kojima delimo isti jezik, a čija verzija govora je pobedila kao zvanična i „ispravna“.

Međutim, takav govor naših suseda, iako nam obično simpatičan, nije predmet podsmeha i nipodaštavanja jer ima status zvaničnog ili konvencionalnog u njihovim zemljama (za razliku od našeg južnjačkog).

Osim toga, naš čovek sa juga u susretu i suživotu sa svojim sunarodnicima sa severozapada iz nekadašnje zajedničke Jugoslavije lako upija njihove termine i govor, što nije slučaj sa njima, čak i slučaju kada se trajno nastane u našoj zemlji. To govori o njihovoj znatno manjoj sklonosti ka jezičkoj asimilaciji i većem samopouzdanju i samopoštovanju, a što opet svedoči o našem južnjačkom kompleksu inferiornosti.

Slično tome, na većini niških televizija novokomponovana narodna muzika (koja se često pogrešno izjednačava sa turbo-folkom, kičem, neukusom, prostaklukom) je potpuno cenzurisana na njima. A sve to zahvaljujući turbo-urbanim muzičkim urednicima sa visokorafiniranim i puruitanskim muzičkim ukusom koji su na principu prosvetiteljskog apsolutizma zadužili sebe za vaspitavanje našeg ukusa (i uzeli na sebe ulogu nekakvog javnog sevisa).

„Narodnjaci“ su potpuno proterani i iz onih emisija koje se emituju u ranim jutarnjim časovima (jutarnji program) čija preovlađujuća, ili barem masovna, publika su stariji gledaoci sa uobičajenim afinitetima prema pomenutoj vrsti muzike. Na jednoj našoj televiziji gledalac je zamerio voditelju jutarnjeg programa da ne emituju isključivo „muziku za mlade“ barem u jutarnjem terminu kada oni ionako spavaju u to vreme.

Čak i na televizijama iz beogradskog „kruga dvojke“ i RTS-u (sa zvaničnim statusom javnog servisa)  možemo da čujemo „narodnjake“, ali ne i na skoro svim našim visoko-urbanim lokalnim tv kanalima koje ne bi da ispadnu „seljačka televizija“ (kako jedan naš popularni voditelj jutarnjeg programa iskreno i samokritično reče).