Pravosuđe i simulacija ili simulacija pravosuđa

Niški studenti prava ponovo su se uspešno takmičili u simulaciji suđenja i doneli medalje.

Odlično. Dobro je da se deca sada izigraju pravednog suđenja i da preleže te mladalačke bolesti i igre dok im je pravo vreme za to negoli da ih naknadno sustigne neiživljeni i neproživljeni nagon za simulacijom u nevreme, pa da imamo ono što imamo sada.

A to što imamo je:

1. simulacija pravednog suđenja (sa skandaloznim presudama ispod zakonskog minimuma, sa minimalnim i blagim kaznama ili potpuno oslobađajućim presudama).

2. simulaciju nezavisnog pravosuđa kao što su: neosuđivanje sportskih huligana sa nebrojeno krivičnih prijava, razvlačenje procesa do zastarevanja slučaja (recimo, za nedvosmileno seksualno uznemiravanje i zlostavljanje dece od strane vladike), neizvršavanje i zastarevanje donete presude (npr. godinu dana zatvora zbog pedofilije, monahu), sa oslobađajućim presudama za političke funkcionere za koje je belodano jasno i dokazano da su nameštali tendere, presude koje omogućavaju da na  upravničkoj poziciji ostane lice koje ne ispunjava obavezni zakonski uslov minimalnog radnog iskustva, da se tužilac “nagodi” sa političarem koji je počinio krivično delo kako bi se drugačije okvalifikovala ili ublažilo, kada se političarima vladajućih stranaka koji prete novinarima ubistvom izrekne samo usmena i uslovna opomena ili “ukor razrednog starešine”, a njihove pretnje protumače kao dobronamerno upozorenje ili prijateljsko skretanje pažnje... Naše pravosuđe, obavljajući svoju svetu, božansku dužnost suđenja, drži se dva temeljna božanska principa: pravednosti i milosrdnosti. Ali, izgleda da se opredelila više za ovo drugo, po čemu je i poznato. Ono u svojoj blagosti zna da se smiluje tamo gde je zakonodavac pokazao bezdušnu surovost propisivanjem neljudskih, drakonskih kazni.

3 .Na kraju, imali smo i simulaciju reforme pravosuđa (što je, doduše, više u režiji političara).

Nedavno smo imali i po ko zna koji put lažnu dojavu ili simulaciju podmetanja bombe. Možda bi trebalo i da se organizuje takmičenje studenata u simulaciji razminiranja lažnih bombi i simulaciji evakuacije iz zgrade Suda što će im svakako biti veoma potrebno tokom profesionalne karijere, pod uslovom da ne završe u JKP “Vodovod” ili “Toplana” na simulantnim radnim mestima.

Dakle, imamo i čestu pojavu i simulacije terorista-bombaša mnogih institucija, a najviše, čini se, sudstva. Ovi naši teroristi su veoma atipični i sušta suprotnost onima klasičnima koji bi da što više ljudi odvuku u smrt, ne štedeći ni sebe. Nasuprot tome, oni su veoma korektni, pažljivi, odgovorni i zabrinuti da u svojim akcijama slučajno nekog ne povrede.

Zato Sud to zna da ceni i to im se ponekad uzima kao olakšavajuća okolnost pri izricanju eventualne presude i dok oni klasični teroristi i bombaši znaju često da preuzmu odgovornost za teroristički atak otkrivanjem svog identiteta, ovim našim, domaćim, jedina mana je što su uvek anonimni.