Na(i)ški pogled sa strane - Arlekin

Na magistralnom putu od Kumanova prema Krivoj palanci i granici sa Bugarskom, na samo nekoliko kilometara od grada najugroženijeg korona virusom u Makedoniji, putnik namernik susreće se sa zanimljivim zdanjem. Sa desne strane puta, iznad ogoljenog brežuljka, dominira kamena kula, nalik onima na dubrovačkim zidinama. Mnogi i ne znaju da je ta građevina, prelepih i skladnih oblina, malo strahopoštujućeg izgleda, zapravo, spomenik palim borcima na Zebrnjaku.

Podignut je 1937. godine, na dvadeset i petu godišnjicu velike pobede srpske voske nad turskom, koja se odigrala u Prvom balkanskom ratu, a što je Jugoistočnoj Evropi omogućilo da se oslobodi turske vladavine. Predstavljao je najmonumentalniji spomen - grobnicu na prostorima Balkana, visoku 48,5 metara, sa svetiljkama, u svom vrhu, koje su noću osvetljavale čitavu okolinu.

Na žalost, ovo prelepo zdanje, ubrzo su srušile bugarske okupacione snage 1942. godine i od njega su ostale čitave samo kapela i kosturnica. Ipak i ti ostaci nekadašnjeg monumentalnog spomenika, beogradskog arhitekte Momira Kurunovića, a obnovljenog sredstvima iz buđeta Republike Srbije, 2012. godine, deluju i sada impozantno.

Prijatelj i ja skrećemo sa glavnog puta i makadamskim se, dugim par stotina metara, upućujemo prema spomeniku. Ljubazan mladić otvara nam kapiju i kaže da tu možemo da boravimo koliko god to želimo. Obaveštava nas da su u spomen – kosturnici pohranjeni posmrtni ostaci 678 poginulih boraca, a da je još nekoliko stotina njih, do današnjih dana, proglašeno nestalima.

Nisam ni znao da ovako nešto postoji – kaže moj prijatelj, zažarenog pogleda.

Eto, ja sam znao – odgovaram nadobudno.

Dobro, ti si profesor – pokušava da se opravda.

Ne, moj deda mi je pričao o Zebrnjaku. Ovde je bio ranjen.

Baš tu?

Tu negde, kao učesnik bitke na Kumanovu, i to mu je samo jedna od rana koje je zadobio u sedmogodišnjem vojevanju.

Na vrhu zidina sedamo na kamenu ogradu i uživao u prelepom pogledu.

Zaplanjac ovde ratovao? - kaže prijatelj, nepoverljivo.

Ovde i ko zna gde sve ne. I ne samo on, već mladići iz čitave Srbije.

Šta ti je pričao o tome?

Eh, tada nije bilo televizora, niti kompjutera. U prvim večernjim satima sedeli bi za masivnim stolom i dok bi brat i ja odgrizali krupne zalogaje rumenih jabuka, deda bi se uključio sa dve domaće, ljute i otpočinjao da priča…

Kasno je popodne i vraćamo se prema Kumanovu, a prijatelju obesan osmeh titra na obrazima.

Zamisli da je tvom dedi i tim zadivljujuće hrabrim ljudima, bio ministar neko ko nije ni služio vojni rok?

To ne bi bilo moguće.

Ali prijatelj ne posustaje - Pa neko ko je bio portparol, zamenik predsednika, a nakon toga i generalni sekretar Saveza komunista pokreta za Jugoslaviju?

- Hajde, ne trabunjaj! – pokušavam strogošću da ga prekrinem – To su ljudi iz prošlih vremena.- - Ej, seti se samo šta je pisao naš Petko nišavac:

Da je pre desetinu godina neki reknaja da će se socijalisti vrnu na vlas`, odma bi ga oterali u Toponicu, zamandalili u gumenu sobu a ključ frljili u Nišavu. U ovuj srpsku politiku ne biva onaj filosofija na stari Grci k`ko se niki neje dvaput banjaja u istu vodu. Jok ! Srpska politika ti je k`ko ringišpil na Patelejski vašar. Ukačiš se, pa se vrtiš. Č`s te ima, č`s te nema. I, sve takoj, dok ne dosadiš na Gospoda, pa te jed`n d`n otkači od ringišpil”*).

Čekaj, čekaj, samo još malo - zaneo se šeret u svojim maštarijama - Onda ti taj šaljvdžija postane Predsednik jugoslovenske revolucinarne omladine, osnivač Demokratske levice, pa Predsednik pokreta Socijalista, dva puta narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, direktor vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, te ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. A kako bi svoju ingenioznu praktičnost potvrdio intelektom on je kolumnista i odgovorni urednik lista Pečat.

Pa, kako sve to da obavlja jedan čovek? - uporno pokušavam da uozbiljim šereta.

Ti ne veruješ da takvih ljudi ima? - njegovo pitanje poprima ozbiljan prizvuk.

Naravno da ne verujem. Tako nešto moglo bi da obavlja nekoliko ljudi, i to uz znatne napore.

A šta da je taj šaljivdžija počinio i neko krivično delo? Na primer: prilikom kupovine stana, pa?

Agencija za borbu protiv korupcije podnosi protiv njega prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, a ono, dve godine nakon toga, obustavi postupak.

To je besmisleno za nekoga sa takvom političkom karijerom i tako abicioznim društvenim angažmanom.

I zamisli da nekretnina tog velikana iznosi 359 m2.

Tek je to apsurdno. Zar mi nisi do maločas govorio da je taj čovek predan socijalističkim idejama i idealima.

Ali, to i jeste smisao komedije da apsurd učini mogućim – uporan je prijatelj. - Zbog toga bi taj uvek namršteni veseljak, mogao sebi da dozvoli paradiranje pred postrojenom vojnim jedinicama u crnoj uniformi namenjenoj zaštitno – tehničkim jedinicama.

Zar bi takvom klovnu salutirao iko od onih odvažnih, obrazovanih i nadasve dostojanstvenih ljudi?

Već ti rekao da je smisao burleske da se u njoj događaju nemoguće stvari. Otuda bi takav čovek bio u stanju da iskoristi, na primer, kakvu epidemiju kako bi se poigrao državnog udara.

Država da izvede državni udar protiv same sebe?

Da, da, sa borbenim kolima na ulicama i sa ljudima naoružanim dugim cevima po bolnicama i sanatorijumima.

Počinjem da se tresem od nesavladivog smeha.

Dobro, samo te pitam šta bi ti tada?

Pokušavam da savladam bujicu smeha i da se uozbiljimo.

Nisam mogao ni da slutim kakav se arlekin u tebi skriva. Ali kada bi se tako nešto zbilja dogodilo više ne bih mogao da izađem dedi na poklonjenje. Ta ulegla i u travu zarasla zemlja ne bi mi poverovala da i sam nisam deo tog urnebesnog cirkusa.

*) Petković Dragoslav (2014) Petko nišavac, Niš: Art print, str. 71.