Na(i)ški pogled sa strane: Civilizacije i kanalizacije

Svaki zaljubljenik u autentične istorijske, kulturne i civilizacijske vrednosti nikako ne bi smeo u Severnoj Makedoniji da zaobiđe gradić Kratovo. Nalazi se nedaleko od magistralnog puta koji vodi od Kumanova prema bugarskoj granici. Sa svojih 6000 stanovnika varoš je šćućurena u davno ugašenom vulkanskom krateru. Protežući se na dva brežuljka, iznad Kratovske reke, najveći deo grada je izgrađen u maniru balkanske arhitekture. Sav isprepletan tesnim ulicama, prekrivenih kockom i kamenim pločama, pun je mostova i prelepih kula.

Zahvaljujući izuzetno bogatim rudnicima zlata i srebra grad doživljava svoj procvat u vreme vladavine cara Dušana, kada je njegov vlastodržac bio Oliver Jovan Grčić. Međutim, njegovi gospodari nisu tu boravili samo zbog toga da bi zgrtali bogatstvo i pravili kovačnice novca, već su na tom prostoru podizali i prelepe palate, gradske kule, mostove i manastire.

Nekada je u gradu bilo 17 mostova i 13 kula. Mnogi mostovi u obliku kamenih lukova i danas spajaju dva krajbrežja, nad dubokim, rečnim kanjonom, a kule, građene od klesanog kamena (ostalo ih je 5), nekada povezivane podzemnim tunelima, i sada dominiraju vitkim vertikalama iznad grada.

Zlatkova je najstarija i najbogatija, a Simićeva je najviša i najlepša. U centru grada nalazi se i sat kula, koja je nekada imala satni mehanizam. Putniku nameniku staje dah kada se na ulazu u grad susretne sa gorostasnim borovima. Zasadili su ih šlezijski rudari pre više od 600 godina. Negde iz tog peroda datira i manastir nestvarne lepote Arhangela Mihajlla, u selu Lesnovo, udaljen od grada 8,5 kilometara, a građen rukama srpskih neimara i živopisan freskama zografskih majstora.

U doba osmanlijske imperije Srbi čine mudar potez i svoj prelepi grad prodaju dubrovčanima, a kako Kratovo dobija status sandžaka i u njegovom je sastavu, u prvo vreme, bio i najveći grad te oblasti – Niš.

Došljaku ljubazni domaćini preporučuju da proba njihov specijalitet pastrmajliju (pečen hleb sa komadićima mesa). Dok uživa u dobroj hrani i pogledu na neobične gradske lepote do svesti mu dopire da je ovaj grad nekada davno, pored toga što je nesebično ulagao u kulturu i umetnost, imao svoj vodovod i kanalizaciju.

I ništa od toga ne bi bilo neobično kada istovremeno ne bi bio bombardovan informacijama kako se glavni grad zemlje iz koje dolazi, baš nekako u to vreme, davi u vodi (?!). Svet obilaze nestvarne slike Beograda, grada smeštenog iznad dveju najvećih evropskih reka, kako se davi u sopstvenim fekalijama. Cinici bi rekli da to dokazuje kao nije ni potrebno graditi eksluzivni spomenik današnjim vlastodršcima - Beograd na vodi, jer je Beograd već u vodi do kolena.

Udavili su ga, uostalom kao i celu Srbiju, oni koji svoj dolazak na vlast vide kao priliku da zadovolje svoje egoistične apetite. Naravno, ružni karakteri se varaju kada misle da mogu da se sakriju iza skupih odela i novih automobila, ili iza lažnih izliva brižnosti prema svojim bližnjima, jer ih neprestano odaju njihove izobličene fizionomije i pogane reči. Jednostavno, ljudi kojima su duše zatrovane, a kroz glave im, umesto čistih i jasnih misli, promiču svakojake prljavštine, nisu u stanju da stvore ništa što bi nalikovalo bilo kakvoj civilizaciji.

Svaka civilizacija počiva na strogoj logici i meri, kao i na poštovanju sopstvene, ali i tuđe, duhovnosti. Da li su to kvaliteti ljudi koji danas (za)vode Srbiju? Onih koji, zasigurno, ne znaju nijedan Desankin stih iz njene zbirke Tražim pomilovanje, niti ijednu Andrićevu izreku iz njegovih „Znakova pored puta“. Ali znaju da zavijaju novokomponovane primitivizme i neštedomice neistomišljenicima da dele ružne etikete. O kakvoj logici, a tek o kakvom moralu, mogu da govore oni koji čak i opaku bolest koriste za svoje pragmatične ciljeve? Zar je onda čudno što ovde udišemo vazduh sa otrovnim isparenjima, pijemo vodu sumnjivog kvaliteta, jedemo zaraženu hranu pesticidima, što policajci čuvaju plantaže marihuane, što su među univerzitetskim profesorima brojni plagijatori, u sakristijama skriveni silovatelji, a u politici poremećeni umovi?

Zbog toga pisac, ne bez rezignacije, primećuje:

Da je Niče poživeo samo nekoliko godina pri čistoj svesti, sasvim bi raskrinkao univerzitete, ta legla duhovnog posrnuća, parazitizma i neznanja..*)

I ne samo univerzitete, koji su u svakom normalnom društvu paradigme znanja, morala i vaspitanja, već i najveći broj ovdašnjih institucija u kojima caruje svaka vrsta amoralnosti i Riplijevska (verovali, ili ne) korupcija. Nezasita gramzivost, jednostavno, nije u stanju da pronađe bilo kakvu meru, niti da poštuje bilo koga, a ponajmanje one koji poseduju integritet ličnosti.

Zbog toga se olako odriče hiljade mladih, umnih ljudi, Desanke i Andrića, a Nikolu Teslu bi, kako neko reče, brzo proglasila za ludaka koji halucinira. Jer toj halapljivosti je potreban čovek koji je: „... tako kratkovid da je morao da ide kroz život korak po korak, te je na taj način stekao glas da svemu pristupa temeljito i nedotupavno, a zahvaljujući tome bio je omiljen među svojim pretpostavljenima, jer im je to omogućavalo da osećaju da ih dobro služi, a da ih ipak ne ugrožava; njegova uštirkana, ispeglana uniforma zaudarala je na sredstva za čišćenja i moralnu besprekornost, a oko njega se širio, uprkos tome što je izgledao kao lutka iz marionetskog pozorišta, nesumnjiv miris uspeha;“. **)

Dok takav soj mediokriteta uspeva ovde poput korova, u Srbiji su najmanja izdvajanja za kulturu u regionu i iznose svega 11 eura po glavi stanovnika. To je neverovatnih 0, 78% od ukupnog bužeta Republike Srbije. Naravno da se tako podstiče i održava ona duhovnost koja je još uvek u stanju da slavi sopstvene zločine i svoje zločince, kao i to da se u ovdašnju predizbornu kampanju opet uključuju naša nekadašnja „braća“.

Kako? Tako što provociraju birače grafitima sa obešenim Srbima, okupljajući ih oko njihovog „tate - zaštitnika“. Sačuvaj nas Bože takvih dobročinitelja! Umesto snishodljivosti i servilnosti ovozemaljskim božanstvima trebalo bi se konačno okrenuti onome što je mudrost oduvek znala: „… da je pravo nasledstvo čoveka: ne to da je grešno sićušno biće koje živi samo za spasenje u drugom životu, već sjajno stvorenje podobno za lepotu, snagu, hrabrost, mudrost, veru u svoju vlastitu vrstu, s mozgom i voljom i unutrašnjom snagom da stvori jedan novi svet ispunjen plodovima čovečijeg stvaralačkog razuma“. ***)

Jer, samo stvaralaštvo daje smisao postojanju čovečanstva. Stvaranje je davanje najboljeg dela sebe drugima i zbog toga je ono vrsta moralnih i drugih čovekovih vrednosti, koje spadaju u red njegovih najvećih civilizacijskih i duhovnih dobara. Isto tako, otimanje od drugoga je zlo, a ako je stvaranje nešto što teži lepoti - zlo je uvek nešto ružno.

--------------------------------

*) Basara Svetislav (2012) Dugovečnost. Beograd: Laguna, str. 176 – 177

**) Rušdi Salman (1986) Deca ponoći. Beograd: BIGZ, str. 66

***) Stoun Irving (1985) Agonija i ekstaza. Zagreb: August Cesarec, str. 32