Na(i)ški pogled sa strane: Idu novi izrodi

Verovatno će mnogi čitaoci pomisliti kako je načinjena greška u naslovu i da bi on trebalo da glasi: Idu novi izbori. Ipak: greške nema zbog toga što je savremena srpska istorija, ona nakon Drugog svetskog rata, opterećena brojnim apsurdima koji zavređuju mesto u čuvenoj Riplijevoj rubrici Verovali ili ne.

Naime, tadašnja Jugoslavija, inače sjajan primer vođenja spoljnje politike, na unutarpolitičkom planu nije bila baš tako uspešna. Stalna politička ubistva, progoni intelektualaca i obračuni sa neistomišljenicima bili su njena svakodnevica. Zbog toga su obožavaoce tog sistema, one zadivljene njegovim prednostima, gorko razočarale morbidne devedesete.

Nakon tih godina svaki posednik iole malo pameti morao je da se zapita kako se tako sjajna država na tako grozan način raspala? Jesu li tome kumovali isključivo strani interesi, ili i decenijska, bezočna manipulacija sa ovdašnjim građanima? Upravo sa onima koji su bili uvereni kako je ovde dostignut najviši mogući nivo socijallističkog razvoja. To su argumentovali time što je stopa nezaposlenosti u zemlji bila gotovo zanemarljiva.

Međutim, niko im nije govorilo da je Zapadna Evropa, inače tada zatvorena za Istočnu Evropu i Bliski Istok, u svom naglom ekonomskom razvoju bila gladna jeftine radne snage. Uz to ljudi su bili presrećni što im je država dodeljivala stančiće od pedesetak kvadrata, smatrajući jeretičkim sitničarenjem pitanja o tome ko je i kako dobijao luksuzne vile razvlašćene srpske buržoazije na Dedinju, kako je korišćen kraljev dvorac, mnoštvo sjanih imanja, pa i čitava ostrva.

A Titova omladina je likovala zbog toga što je za samo nekoliko štekova američkih cigareta i žvakaćih guma mogla da letuje u luksuznim bugarskim i rumunskim letovalištima, ili da zimuje na češkim Tatrama, ili u poljskim Zakopanima. Narodna armija je nepobedivo i čvrsto marširala na paradama sve do pominjanih devedesetih, a u masovnim i već tradicionalnim okupljanjima podrške sistemu i najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti događali su se histerični napadi i gubljenje svesti nekih kojima bi maršal elegantno odmahivao svojim belim rukavicama.

Ali kako ništa nije večito i maršal je konačno otišao tamo gde su svi jednaki i mali, a njegove su prave “vrline” decenijama brižno čuvane u strogo poverljivim dokumentima. Tako, na primer, dugo se nije znalo da je u depeši Vrhovnom štabu Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskim odredima, zavedenoj pod rednim brojem 2868, iz februara meseca 1944. godine, Vrhovni komandant maršal Jugoslavije Josip Broz Tito naredio:

Kada budemo ušli u Srbiju, postreljati ćemo sve kulake i domaćine, a naročito sve industrijalce.

Imovinu veliko srpske buržoazije, poglavito industrijske objekte i tvornice, čemo prenjeti u Hrvatsku i Sloveniju.

Strašno!

Maršal je otišao i na srpskoj političkoj sceni pojavilo se novo lice, a sa njim i nove nade. Otuda su nastavljeni mitinzi podrške, ali i progoni svega onoga što je bilo neposlušno i spremno na drugačije misli i reaguje. Pri tom, nisu izostale ekskluzivne privilegije velikom vođi, članovima njegove porodice i bliskim partijskim saradnicima. Tako predsednikov sin postaje vozač na reli trkama i drago je viđeni gost bratiji iz srpskog podzemlja. Ćerka je vlasnica popularne TV stanice, a supruga profesorica univerziteta i članica, ništa manje nego, Srpske akademija nauka i umetnosti. Istina, teško da će je iko pamtiti po naučnim radovima, ali je zato ostala upamćena po svojim raskošnim ukosnicama.

Sva ta pompa i arogancija završila se tako što je Srbija, kao nikada pre u istoriji, ponižena i bačena na kolena. Novu nadu, ipak, ulivaju demokratski i proevropski glasovi. Ali veoma kratko, jer je u ovoj zemlji već uspostavljena praksa da se odstranjuju oni sa “viškom” pameti i argumentovanim stavovima. Razbojnički je ubijen najbolji premijer u istoriji Srbije. Na političkoj sceni dolazi do novih previranja i najznačajnije pozicije zauzimaju oni koji su sticali iskustva u devedesetim godinama i koji su orgijastički slavili premijerovo ubistvo.

I evo ih – tu su, a njihova iskustva i znanja podučavaju da se vlast čuva tako što se progone i zaplašuju neistomišljenici. Tako što će im se u ulazima zgrada podmetati požari, a kuće im se spaljivati. Tako što će se na 1.300 kanala njihove, istokolorne televizije prikazivati samo njihova lica i čuti samo njihovi glasovi. Time što će njihova deca biti miljenici i saradnici srpskih mafijaša. Tako što će negovati impotentnu opoziciju koja će se, poput strina na zelenim pijacama, javno raspravljati oko onoga što bi trebalo da bude zajednički dogovorena strategija i taktika.

I ne samo to! Svoju vlast čuvaju lizanjem tuđih zastava dok Freedom House Srbiji daje crveni karton za dalji boravak u kući demokratskih zemalja. Ne prezaju ni od menjanja izbornih zakona samo četrdesetak dana pre održavanja izbora, dok pravna tumačenja o važnim državnim pitanjima daju oni koji najveći domen pravnih nauka vide u tome da ljude uspešno uvere u ispravnost notornih laži.

U svemu tome najeminetniji glasnogovornik sistema je čovek koji nastoji da bude lice i prilika dr Josifa Gebelsa. Ipak, uprkos enormnim naporima, to mu previše ne polazi za rukom, jer mu zadovoljstvo uvek pokvari odraz njegovog lika u ogledalu koji mu nedvosmisleno kazuje da je ružniji od Gebelsa, pa čak i od sebe samoga.

Uz sve to, pokušavaju da za glavne društvene ideologe nametnu one koji bi od Srbije da načine koncentracioni logor u kome će upravo oni deliti humanitarne paketiće. Naravno, njihovi najnoviji uzori su i oni koji bučno pene kako se velikodušno odriču državne pomoći od 100 eura, ali mudro prećutkuju da žive u stanovima nešto manjim od 800 kvadrata.

Dakle: DOLAZE NOVI IZRODI!

Birati između trulih i crvljivih jabuka potpuna je besmislica? Srbija bi morala da se menja korenito i to što pre. Podelu na njihove i naše interese trebalo bi bez odlaganja zameniti podelom na pametne i glupe argumente.

Srbija nikada više ne bi smela da bude prćija jednog čoveka i njegovih pristalica, već civilizovana republika gde vladaju pristojna pravila, poput onih koja se već vekovima praktikuju u normalnim zemljama. Još je stari Mediči, najmoćniji vladar Republike Firence, koja je i danas uzor sveteke duhovnosti i civilizacijske uzvišenosti savetovao svog sina, naslednika:

Sine moj, ti ćeš imati istu vlast u državi koju sam i ja imao. Ali kako je Firenca republika, moraš shvatiti da ona ima mnogo glava. Neće ti biti moguće da se ponašaš u svakoj prilici tako da svakom udovoljiš. Drži se zato onakvog ponašanja kakvo propisuje strogo poštenje. Uzimaj u obzir interese cele zajednice radije nego da zadovoljiš samo jedan njen deo. Budeš li tako činio sačuvaćeš Firencu. *)

A Anatol Frans nedvosmisleno poručuje:

Ne daj Bože da moje mišljenje isključivo prevagne nad svakim drugim i da apsolutno caruje umovima.” **)

Tako poručuju ti mudri ljudi. A šta Srbiji poručuju oni koji su je već uveliko opljačkali i koji nastavljaju to da čine? Šta joj poručuju i oni koji o tome decenijama ćute? Možda ono što je 2017. godine u intervjuu biritanskom Gardijanu izjavila Brunhilda Pomsel, Gebelsova sekretarica, da je živela iznad proseka svojih savremenika i da je nije mnogo zanimalo kako žive njeni sunarodnici.

Istina, ona je doživela 105 godina, a od šestoro Gebelsove dece, koje je ubila njegova supruga i njihova majka, najstarije je imalo 12, a najmlađe samo 4 godine.

------------------------

*) Stone Irvinng (1985) Agonija i ekstaza, Zagreb, August Cesrec, str. 183.

**) Frans Anatol (1956) Na belom kamenu, Beograd, Izdavačko preduzeće Rad, str. 34.