Na(i)ški pogled sa strane: Jadno mnjenje

Praznim ulicama grada Skoplja odjekuje nešto nalik muzici. Izoštreno čula sluha prepoznaje i reči. Čovek bi trebalo da se oseća ponosnim. Naše pesme pevaju se na ulicama gradova susednih država.

Ali nije tako. Radije se pravite kao da ne čujete grlatu pevačicu koja okolo dovikuje: “Otiš`o si sarmu prob`o nisi”. Nažalost to je medijska (s)cena koju plaćamo vać decenijama unazad, jer naš duh prezentuju, uglavnom, oni lišeni svih duhovnih vrednosti. Dokaza za to je bezbroj, i sve ih je više. Zašto? Zato što javno mnjenje već decenijma ne oblikuju ljudi sa dubokim moždanim vijugama, već estradni “intelektualci” sa poslovično, dubokim džepovima.

Dok oni voze najskuplje džipove i kupuju po Dedinju vile, milionskih vrednosti, zemlju bezglavo napuštaju najpametniji, najsposobniji i najvredniji. I da li je, zaista, trebalo da se dogodi pandemija strašnog virusa pa da se ovdašnji državnici dozovu pameti i da se dosete kako u zemlji nema dovoljno lekara, medicinskih sestara i zdravstvenog osoblja? A zašto bi ih i bilo kada rade u objektima koji više liče na zatvorske ustanove nego na bolnice, sa opremom koja podseća na neka ratna vremena i sa platama dovoljnim tek da se preživi.

Naravno, nisu samo oni izloženi poniženju ovakvom “mudrom” državnom politikom. To su, pre svega mladi i obrazovani ljudi, koji godinama ne mogu da pronađu posao za ono za šta su se školovali, kao i oni koji obavljaju vitalne poslove bez kojih nijedna zajednica ne može da funkcioniše. Za razliku od njih ovde se oni, sa lažnim diplomama i pokradenim najvišim akademskim zvanjima, šepure javnim prostorom.

Taj najgori ljudski šljam, uveren da se otmenost meri skupim kravatama i odelima, izglancanim cipelama i kožnim akten tašnama, uz enormnu pljačku nacionalnih, materijalnih blaga, sada počinje da prisvaja i intelektualnu i duhovnu svojinu. A kada zagospodare ti sa nabreklim mišicama i snažnim glasnim venama, ali plitkim moždanim vijugama, lišeni svih moralnih načela, počinje da se odvija proces potiranja svih civilizacijskih načela i valera. I ne daj Bože da toj prostačkoj svesti neko nešto prigovori.

Ti samozaljubljenici u svoju svedopuštenost ne prezaju od bilo čije kritike i ni malo ne zaziru od mišljenja onih čiji životi zavise od njihovih postupaka. Zbog toga su reči sociologa (predstavnika kritičke nauke o društvu), psihologa (poznavaoca nauke o ponašanju ljudi i njihovim mentalnim procesima) politikologa (sručnjaka za istraživanje političkih pojava i problema) za njih samo prazna naklapanja.

A tek reči, ili pitanja, novinara? Ukoliko se neko od njih i usudi na tako nešto odmah će mu smišljati torturu poput one koju je doživela novinarka Ana Lalić, ili ako je to nemoguće bar ih seksualno uznemiravati. Takvima bi trebalo zapretiti da će biti bacani sa prozora i terasa, kao što bi to činio onaj čuveni “intelektualac”, sa jedva završenom osnovnom školom, zvan, valjda, Aca Prazilukas. Ili bi im trebalo odrediti neuropsihijatrijsku dijagnozu. Onu da nisu normalni, koja više priliči nekom individualnom poljoprivrednom proizvođaču iz neke zemljoradničke zadruge, ali ne i ministru, pogotovo ne prosvete, po obrazovanju matematičaru, a po zvanju magistru.

Ali moguće je da je takvo obraćanje svojstveno ljudima sklonim hvalisanju. Onima koji su do nedavno govorili o napretku digitalnog obrazovanja u Srbiji, odnosno o tome kako će elektronski dnevnik ovde biti dve godine ispred onog u Hrvatskoj (kao da je reč o konjskim trkama), da bi im već prvog dana pao onlajn sistem za probu male mature.

Ali tako je to u državi gde je važnije ko kako peva, od toga ko kako razmišljaja. Gde se glas pevačica, sa maturama škola, daleko dalje čuje i više poštuje nego glas bilo kog akademika. Gde se rialiti programi, na televizijama sa nacionalnim frekfencijama, plaćaju u iznosima od po 10 miliona evra, a TV imperijalista, inače nezavršeni pravnik, nesmetano i javno promoviše nadrilekarstvo. Tu gde se kao najoriginalniji nacionalni proizvod slavi turbo- folk, a država na bezbroj načina podržava i pomaže razvoj tobloida (običnih trabunjoida) i kičerskih televizija.

Otuda najgledanija televizija nije slučajno nazvana – TV Pink. To ime samo slabo obaveštenima ne ukazuje na to kakve su njene umetničke, a i ne samo umetničke, pretenzije. Naime, čuveni nemački doktor fizike i filozofije Abraham Mol u knjizi Kič – umetnost sreće nedvosmisleno dokazuje da je pink (ružičasta) boja – boja kiča, a da je kič sinonim za nešto sklepano, što bi trebalo brzo prodati. Zbog toga je to tako sklepano samo surogat i kopija nečega, nikada ne original, često izveštačeno, preterano, i što je najgore uvek lažno.

Naravno, kič je oduvek bio omiljen svim diktatorskim režimima u kojima je agilno i sistematski uništavano javno mišljenje. Međutim, Hana Arent u svojoj nevelikoj, ali izuzetno značajnoj knjizi, Istina i laž u politici opominje: “Često se kaže da je najsigurnija dugoročna posledica pranja mozga (brainwashing) osobena vrsta cinizma – apsolutno odbijanje da se poveruje u ma koju istinu bez obzira koliko je dobro utemeljena ova istina. Drugim rečima, rezultat dosledne i potpune zamene činjeničke istine lažima nije u tome što će sada laži biti prihvaćene kao istina a istina biti oklevetana kao laž, već u tome što će biti razoren razum kojim se orijentišemo u stvarnom svetu…” *)

Ali činjenice neumoljivo kazuju da današnji režim u Srbiji ulaže velike napore kako bi bilo onemogućeno bilo kakvo razmišljanje (razmena različitih mišljenja). Ovde je mišljenje privilegija samo jedne glave i dalje može da se širi jedino kao jednoumlje, kao stvarnost sagledavana isključivo iz jednog ugla. Sve ostalo subverzivno je, opasno, nakazno i izdajničko.

Zbog toga je tu na najvećem pijadestalu vrednosti poltronstvo, koje svoje, ne male, privilegije plaća velikim ćutanjem, ili frenetičnim skandiranjem vođi. Ali tamo gde “Nikome ne nedostaje gubitak slobode drugog čoveka”**) niko, zaista, nije slobodan. A takve prostore neslobode stvaraju upravo oni čiji je zadatak da neguju javno mnjenje zaljubljeno u skaradne programe kičerskih televizija, uvereno u istinitost svake gluposti koju objave trabunjarske novine, ali i ubeđeno u svoje dobro razumevanje stvarnosti i zbog toga spremno da živi prema stihu: O, kako je lepo biti glup.

*) Harent Ana, Istina i laž u poltici, Beograd: Filip Višnjić, str. 58.

**) Stoun Irving, Agonija i ekstaza, Zagreb: August Cesarec, str. 175.