Na(i)ški pogled sa strane: Srpski narcizam

Nekako baš u vreme kada je širom nekadašnje Jugoslavije obeležavano četrdeset godina od kako je njene prostore napustio “najveći sin svih njenih naroda i narodnosti” po krovnim terasama nekih srpskih gradova paljene su baklje i puštana je buka sa razglasa. Da li je to deo srpske javnosti najzad odlučio da posluša upute svog nekada velikog, socijalističkog vođe, ili se dešava nešto posve suprotno?

Naime, Vrhovni štab Narodno-osobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije februara meseca, 1944. godine, uputio je depešu Glavnom štabu NOV i PO Srbije. Ona je zavedena pod rednim brojem 2868, a potpisao je lično Vrhovni komandant maršal Jugoslavije – Tito. U jednom njenom delu naređuje se: “posebito strogo ponašanje prema srpskom narodu, koji je, u više navrata pokazao neposluh i odanost monarhiji, koju mi želimo iskorjeniti. Posebno skrećem pažnju drugovima iz PO da djeluju oštro i bez sentimenta prema svojim rođacima i prijateljima,*) jer je opči cilj iznad svih naših emocija. Dapače, drugovi iz PO Srbije moraju pokazati veću strogost od svih drugih.”

Takvu “brigu” prema svojima bližnjima bilo je neminovno iskazivati kada su u pitanju klasni interesi. Ali kako je u našem, sadašnjem društvu teško govoriti o klasnim interesima već samo o onim grupno-svojinskim ispostavlja se da je neophodna veća strogost pri zaštiti takvih interesa. I tu ne bi bilo ničeg spornog osim primenjivane metodologije i korišćene ikonografije.

Metodologija, ako se to tako može nazvati, iznad svega je sirova, nasilna i primitivna, a ikonografija neverovatno podseća na onu nacističku iz Drugog svetskog rata. Tu su ponovo aktuelne kapuljače, crna odeća, baklje, poneka bdejzbol palica i buka sa razglasa. A sve liči na kopiju državno organizovanog terora u nekadašnjoj Nemačkoj. Na ono što se dešavalo u Noći dugih noževa i Kristalnoj noći kada su prvo stradali partijski neistomišljenici, a zatim su na noćni red došli pripadnici jedne druge nacije i vere.

Istina, u Srbiji još niko nije stradao, ali ovakva ikonografija zastrašuje i upozorava. Kome je potrebno da se igra ovakvim asocijacijama u vremenu kada je suspendovan rad parlamenta, kada je na snazi policijski čas, a građane čuva naoružana vojska? Kada je nekim ljudima u toku dana kretanje ograničeno na 30 minuta i nikako dalje od 600 metara od mesta prebivališta. Uprkos divljenju koje mnogi iskazuju prema ovako “ingenioznim” merama zdrav se razum, ipak, pita ko štopuje vreme tim osuđenicima i šta će se dogoditi onima koji odlutaju, na primer, 637 metara dalje od mesta svog stanovanja?

Ali šalu na stranu. U ovako ozbiljnim vremenim mogu da se šale samo narodni poslanici poput onog koji uzviknu – Kakva, bre, demokratija u vreme korona virusa, a onda se demokratski, baš u vreme policijskog časa, prošeta sa zaljubljenicima bakljade. Ili kao onaj predsednik jedne od niških opština koji se, takođe, u vreme policijskog časa i piromanske pomame, zadesio u deljenju humanitarnih paketa.

Eto, to su plodovi “inteligentne” vlasti, ali ako joj se suprotstave argumenti koji kazuju da su ljudi izloženi stresu skloniji agresija nemoguće je ne pozvati se na Andrićevo kazivanje o kolektivnoj psihologiji rulje. U Gospođici velikan pisane reči beleži sledeće: “ Rađaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek prođe a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog događaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje uglađene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reči u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotada vladale osećanjima i mislima, izbijaju na površinu, i kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu od samog svog besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, u kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama i opscenim pokretima.”

Naravno, za podsticanje ekstremizma odgovorni su isključivo oni na vlasti koji ohrabruju takve postupke. A oni su veoma privlačni mladim ljudima zbog doživljaja osećanja moći, ali i onim isfrustriranim. Zato je ovde lako moguće priređivati kojekakve Sava male i kontramitinge, bez obzira na to što nas, ne tako davna iskustva opominju, da su takvi činovi u svom krajnjem domenu apsurdni i uvek kontraproduktivni.

Setimo se samo onog čuvenog kontramitinga organizovanog na Ušću, 11.marta 1991. godine. Na njemu je, u organizaciji SPS, pružana podrška Miloševiću i njegovom nekrofilnom režimu. Tada je visoki državni funkcioner Dušan Matković pozivao prisutne da krenu o obračun sa studentima. Zar bi onda ikoga trebalo da čude današnje bakljade ako se zna da su ti ljudi, sa nepromenjenom pameću, uglavnom, i sada na vlast? Upravo oni čiji je politički moto Marko Lopušina naslovom svoje knjige Ubij bližnjeg svog najbolje definisao.

Ta se nečovečnost zapatila iz onog prostačkog nagona koji ganja da se od svih uvek više ima. Onog koji primorava da se moć stalno širi, što je moguće više, ne štedeći bilo koga. Ta sirova arogancija ne preza ni od toga da povređuje tuđu, ni sopstvenu, decu, a manir joj je da se hvališe kako nikada ne odustje. Ali oni koji nikada ne odustaju, i onda kada očigledno za to nisu u pravu, često završavaju tako što sami sebi presuđuju.

Alfred Adler, poznati austrijski lekar i psihijatar, tvrdi da težnje tih ljudi za superirnošću suštinski potiče od njihovog osećanja inferiornosti. On piše: . “Objektivno se njegova težnja za nadmoći zasniva na njegovoj slabosti, kako je to često slučaj kod ljudi koji se na ovaj ili onaj način osečaju manje vrednim” **), da bi zaključio: “Apelovati na osećanja tako sujetnih ljudi, koji rado igraju uloge u kojoj bi drugi patili, bilo bi najgore što se može učiniti. Jer to će ih samo još dalje podjarivati da još više ukoče svoje ponašanje. ***) A takva će svest uvek biti u nekakvom ratu, ako ne sa susedima, a ono sa svojim sugrađanima.

Zato bi u ovoj zemlji, nakon decenijske vladavine kojekakvih narcisoidnih lidera, trebalo težiti uspostavljanju istinskih vrednosti građanskog društva. Onog u kome će ljudi moći slobodno da pitaju, kritikuju, sumnjaju... U kome će se poštovati prava svih koji tu žive i gde kriminalci neće sedeti u poslaničkim klupama već na nekim drugim mestima.

------------------------------

*) Podvuko: Z. Jovanović

**) Adler Alfred (1989) Poznavanje života. Novi Sad: Matica srpska, str. 24

***) Adler Alfred (1989) Poznavanje čoveka. Novi Sad: Matica srpska, str. 208 – 209