Na(i)ški pogled sa strane

Tek kada išetamo iz svog dvorišta u stanju smo da ga obuhvatimo jednim pogledom. Samo sa izvesne udaljenosti možemo da vidimo celinu prostora u kome je svaki detalj podržavanje harmonije i lepote, ili je njena devastacija. To je slično kao kada želimo da vidimo linije na sopstvenim dlanovima. Blizu očiju one su zamagljene i nerazgovetne. Sa daljine lakše se uočava šta na dlanovima piše. Naravno, to odstojanje ne bi smelo da bude preveliko, već samo koliko je oku ugodno.

Pa, kako se to vidi Srbija iz našeg susedstva? Liči na mrgudnog, strog komšiju na čijem su se, još uvek lepom licu, ukazale duboke bore. I to ne one genetske, već životne, sazdane od briga i nevolja. Njegove, nekada nasmejane, oči sada su zamućene, upale u sebe, a njegove reči, nekada raspevane, teške su i gnevne… Šta mu se to dogodilo? Mi, ili neko drugi?

Za odgovorima na ovakva pitanja tragaće će se u serijalu ovih tekstova, nastalih iz pera dugogodišnjeg profesora sociologije i novinara, od nedavno nastanjenog u Skoplju.

Virus

Lako se može suditi o njegovom karakteru po njegovim rečima, jer reči su retko kada oblik ispunjen prazninon. Pa čak i kada imaju nameru da više prikriju, nego da otkriju, izdaje ih dikcija, pogled, mimika, gestikulacija… Dakle, reči nisu, čak i onda kada pokušavaju da oblikuju prazne priče, nebeska, čista mešavina različitih stvari, već su ukorenjeni iskazi i izrazi onoga ko ih kazuje.

Zbog toga, i onda kada one nastoje nešto da skriju, lice istina proviruje kroz neprirodnu indoletnost tela, nevešto, anđeoski sklapanje dlanove, neuverljiv, dubokoumni pogled usmeren prema nebu, ili kroz pauze u govoru koje su duže od svega rečenoga. Otuda cela ta dugo smišljana, uvežbavana i javnosti prikazivana predstava brzo doživljva sudbinu kule od karata, i to posebno onda kada je dotakne nešto neočekivano i neprijatno.

Tada se lažna pristojnost očas sroza u realno stanje pomućenog duha. Onda se aktuelni glumac pretvara u nekadašnjeg preambicioznog adolescenta, gladnog svakojakih priznanja. U nekadašnjeg vođu navijača koji, po prirodi sopstvene vehementnosti, deli ljude na one njihove i ove naše. U nekadašnjeg Miloševićevog ministara informacija, koji je uveo najrigorzniji zakon medijima i zatvorio nekoliko renomiranih, proevropskih glasila. U nekadašnjeg generalnog sekretara Radikalne stranke. U nekadašnjeg velikosrbina, evro fanatika i sadašnjeg rođaka visokih kineskih i ruskih funkcionera.

Dakle, iz jednog bića izranja toliko različitosti da je to prosto nemoguće sve držati u miru i na okupu. Ipak, svaka od tih ličnosti ima svoju kompetenciju. Zbog toga, dok se, u ovoj užasnoj krizi, u susednim zemljama lideri javnosti obraćaju jednom, ili par puta, dnevno, ta svekolikost je u Srbiji gotovo neizbežan. Čak i na njegovoj omraženoj televiziji N1, u informativnim emisijama, nje je u proseku, svakoga dana, 10 do 15 puta.

Neko bi rekao da je to previše, ali greši, jer je to sasvim normalno za onoga čiji je dijapazon angažovanja tako širok. Onaj ko brani, spašava, pomaže, prima i daje, objašnjava i odlučuje kome, šta, koliko i kako morao bi da bude sveprisutan. Otuda nije čudno što ga ima čak i u dečijim noćnim morama, jer time se potvrđuje njegova neodoljiva bogoljudska priroda. Ljudima sklonim da na društvo gledaju kao na deo prirode, gde vladaju zakoni borbe, ali i poštovanje raznovrsnosti, to bi moglo da posmeta.

Ali onima drugima koji u društvenoj hijerahiji vide produžetak prirodne selekcije, gde jači proždiru slabije, takva uniformnost godi. Jer, što je više onih u njihovim uniformama to je lakše poraziti neprijatelja. Šta više, to ih lišava odgovornosti i njihvu lenjost izlaže samo neznatnom naporu da budu poltroni i lažno odani aktuelnom vođi. Ali kako je pisao vrsni Vilijem Fokner (William Faulkner):

Reklo bi se da smo svi, dok se prevara odvijala mirno i jednolično, puštali da budemo prevareni, podstičući je nesvesno ili iz kukavičluka, jer su svi ljudi kukavuce i po prirodi više vole ma kakvu obmanu zbog njene ugodne spoljašnosti. Ali sada se činilo da smo svi - i to na osnovu neke telepatske saglasnosti o priznatom strahu - čitavu stvar zabacili kao prekrivače sa postelje i da svi sedimo pravi kao strele u svojoj nagoti, zureći jedni u druge i govoreći - Sada je istina.

Naravno, kao što će ova grozna korona proći opaka će istina doći. Tada će ispred nas biti postavljeno ogledalo u kome ćemo morati svi da se pogledamo i da se zapitamo šta smo i sami učinili da nam se naša ružna bolest ne ponovi? Kako smo mogli da budemo toliko neoprezni pa da nas mutirani, crveni virus ponovo zaskoči? Upravo onaj koji nam je nekada razorio veliku porodicu, a nas ojadio, stvarajući od nas bogalje od kojih se sada drugi klone. Ne plaćamo li tu previsoku cenu zbog toga što na vreme nismo prali ruke?