U zemlji čuda

Čovek je čudno biće. Stvorio je mnogo što šta gotovo uništivši planetu na kojoj živi i sopstvenu rasu. On je jedino biće kome je Bog podario sposobnost da uživa u stvaralačkom činu, a nečastivi da uživa u moći razaranja. Kako bi mu u tome bilo lakše izmislio je i ustoličio sijaset naučnih disciplina. Od one koju je nazvao stomatologijom, a koja proučava stanje čovekovih zuba, do one koju je nazvao sociologijom i koja izučava procese i odnose u ljudskom društvu.

Nije ni potrebno posebno naglašavati koliko boli i koliko neprijatnosti zadaje jedan pokvareni zub, a koliko je tek bolno živeti u jednom takvom društvu? To je kao kada bi se neko našao u bajci Luisa Kerola – "Alisa u zemlji čuda", ili još bolje u onoj - "Alisa s one strane ogledala".

Dakle, tu je sve verodostojno, samo što je izmešteno. Otuda oni koji sebe, u takvom društvu, nazivaju naprednjacima najnazdaniji su njegov deo, uvlačeći ga u sukobe i moguća krvoprolića. Pri tom koriste dobro poznat recept iz dvedesteih godina, onaj kada su Tuđman i Milošević, kako bi sačuvali svoje uzdrmane pozicije, u ratna iskušenja gurnuli, inače, veoma bliske, balkanske narode.

Danas se između Crne Gore i Srbije događa nešto gotovo istovetno samo što su glavni akteri ove sadašnje priče nekadašnji Miloševićevi omladinci. Kako bi skrenuli pažnju sa onoga što su posledice njihovog razbojničkog i razornog vladanja spremni su da u rat uvuku i najrođenije.

U tom kolopletu, kako bi zabuna bila potpuna, nacisti sebe nazivaju demokratama, a demokrate proglašavaju fašistima. Ipak, precizno značenje reči, u već pominjanoj, najopštijoj nauci o drušvu – sociologiji, nedvosmisleno, kao i u matematici, gde su 1+1 uvek 2, pokazuje da se sistemi u kojima su na vlasti nacionalističke i socijalističke snage nazivaju nacionalsocijalističkim, ili skraćeno nacističkim.

Drugim rečima, ukoliko se socijalisti udruže sa demokratama onda se obrazuju socijaldemokratski sistemi, slični onima kakve poznaje savremena Evropa, ali uoliko se udruže sa nacionalističkim snagama onda se stvaraju oni sistemi kakav je upoznala Nemačka nakon Prvog svetskog rata. Koliko će takvi sistemi biti ekstremni zavisiće od mngobrojnih okolnosti, a ponajviše od toga šta u svojoj glavi ima neprikosnoveni vođa. Socijalisti, dakle, poseduju društvenu moć sličnu prirodnoj moći kanabisa. Ukoliko se on primenjuje kao lek nezamenljiva je i valjana terapija, ali ako se koristi kao sredstvo uživanja, uz kombinaciju sa drugim oplojnim sredstvima, postajre droga i mnogima noćna mora.

Nacizam se ogleda kao aposolutna vladavina jednog čoveka, bez obzira na to koliko je on psihički uravnotežena ličnost. Ipak, takvom čoveku se iskazuje bespogovorna poslušnost, a ona se manifestuje kao bezgranična odanost i ljubav, potvrđivana učestvovanjem na masovnim mitinzima, i održavana posredstvom sveprisutne propagnde, kakvu danas praktikuju državni mediji u Srbiji.

Međutim, u predgovoru knjige Milošević Slobodan (2009) "Tajni transkripti 1995 - 1998." koju je objavio beogradski Profil, Marko Vidojković otkriva i jednu drugu dimenziju podaništva: „ Čitajući ovu knjigu, ne mogu a da ne dođem do paralele sa Zoranom Đinđićem, koji je takođe u poslednjem trenutku bio ostavljen na vetrometini, kad je trebalo da ga pogodi snajperski metak. Naravno, Milošević i Đinđić se kao političari ne daju porediti, ali je sistem očigledno bio i ostao isti - neko na vrhu piramide, a ispod gomila smradova u skupim odelima koja krade nemilice i radi za svoj groš, a koja sa uživanjem izdiže `glavnog` u državi na mnogo viši nivo moći nego što on u tom trenutku ima, sve kako bi u nekom nezgodnom trenutku mogli da šmugnu i okoriste se o šefovu neminovnu propast.“

Nacistička ikonografija prepuna je uniformisanih ljudi, zastava i bakljada, što sve zajedno simboliše jedinstvo. Ali nacizam je po svojoj prirodi šizofren, odnosno protivurečan sistim. Tu su na vlasti dve, po svojim ideologijama, suprotstavljene partije: nacistička, koja iskazuje ljubav isključivo prema svojoj naciji, i to nema nikakve veze sa patriotizmom gde dominira privržanost domovini, bez ikakve isključivosti prema bilo kome, i socijalistička, koja je internacionalistički usmerena. Ali kako primećuje Milanović: “ne štite se oni iz ljubavi nego iz interesa, zato vlast, apsolutna vlast, nema nikavog smisla, većina to zna i oseća svoju ništavnost, zato su tako ozbiljni i natmureni”.*)

Valjda je i zbog takve šizofrenije moguće da je narodni poslanik, koji bi trebalo da predstavlja odmerenu i promišljenu ličnost, socijalno neurvnotežena osoba koja se pentra po krovovima i pali baklje? Valjda profesori spaljuju svoje diplome zarad toga što su kao doktori nauka promovisani oni koji su te diplome pokrali, a koji nisu naučili da je krađa: „… jedini neoprostiv greh, zajednički imenilac svih grehova. Kada ubiješ čoveka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu.“**)

Otuda je moguće da se eminentni epidemiolozi šegače sa virusom koji je do sada u svetu odneo više od 300 000 života, a da zdravstveni radnici otvaraju sebi bolovanja u vreme epidemije. Naravno, to objašnjava i kako je moguće da se državnim parama finansira ilagalno uzgajanje kanabisa i da je držvna bezbednost jedna od najačih poluga domaćeg podzemlja?

Tako je moguće da sada o već zaboravljenim vrednostima i načelima komunizma pišu upravo oni koji su ne tako davno prodavali sjajne fabrike “mrskim” Amerikancima i od toga sebi kupovali konforne stanove i džipove?

Zato bi zdrava pamet morala da se zapita kakvu perspektivu ima zemlja u kojoj iskompleksirani i polupismeni ministri, koji se jedva izražavaju i na maternjem jeziku, pljuju i proganjaju najsposobnije i najpametnije? Gde ide zemlja u kojoj bi i Nikolu Teslu progalsili ludakom koji halucinira, a Ivu Andrića autističnim skribiomanom? Ona u kojoj državni činovnici umesto da smiruju tenzije pozivaju na kontramitinge i sede ispred sopstvene skupštine, protestujući glađu. I nema kraja ćuđenjima i pitanjima verovatno i zbog toga što: „Od časa kad se probudiš pa do trenutka kada legneš, sve je laž, sve je obmana i prevara. Svako to zna pa ipak svako sudjeluje u toj podvali. Zato i jesmo tako vraški odvratni jedno drugome. Zato i jest tako lako zametnuti rat, ili pogrom, ili pohod na poroke, ili bilo kakvu drugu pizdariju.“***)

A možda i zbog toga što ovde već duže vremena vladaju izobličeni umovi prema za koje su oni pametni odmahivali rukama, govoreći: „Ma, pusti budale“. I evo ih: tu su! I sada takvi vladaju. Upravo oni koji nisu u stanju da spoznaju to što zaista jesu, uobraženo u sebi gledajući nešto više od ostalih ljudi. Zbog toga bi morali da odu što pre, ako su uopšte svesni toga da ljudi počinju istinski da žive, kako je zabeležio Henri Miler, tek kada su im ugroženi sami životi.

*) Milanović Miroljub (2015) "Lov na visini". Malo Crniče: Biblioteka Srboljub Mitić, str. 49

**) Hoseini Haled (Khaled Hosseioni) (2009) "Lovac na znajeve". Beograd: Laguna, str. 103

***) Miler Henri (Henry Miller) (1978) "Sexus". Rijeka: Otokar Keršovani, str. 407.