Pljačka po viđenju

Nedelja štednje je prošla, a da je nisu primetile ni banke, ni građani, ni mediji.

Potrebno je, ipak, podsetiti kako je zapravo obesmišljena oktobarska nedelja u kojoj su se banke borile za naklonost štediša visokim kamatama i posebnim pogodnostima i kakvu su ulogu u očiglednom kartelskom ponašanju banaka imali državni organi.

Štednja u bankama je u Srbiji zaživela tek posle 2003. godine, kada su građani počeli da stiču poverenje u privatizovani i transformisani bankarski sektor. Ekspanzija štednje je trajala do 2010. godine i u tom periodu su banke mamile štediše kamatama od 8 do 11 odsto, dok matice stranih banaka nisu žalile ulaganja, samo da prikupe što više depozita i plasiraju što više kredita po velikim kamatama.

U takvoj situaciji je kao grom iz vedra neba delovao poziv guvernera Narodne banke Srbije Dejana Šoškića komercijalnim bankama, uoči nedelje štednje 2011. godine, na dogovor o nižim kamatama na deviznu štednju.

Banke su zaista i odredile niže kamate, što znači da je guverner zapravo organizovao usaglašeno ponašanje subjekata na tržištu i nedozvoljeni sporazum, koji je po srpskom Zakonu o zaštiti konkurencije kažnjiv. Situacija je bila još čudnija pošto je Narodna banka Srbije državna institucija koja bi trebalo prva da primenjuje odredbe o zaštiti od monopolskog ponašanja.

Drugim rečima, onaj ko je morao da štiti građane od monopola banaka, organizovao je kartelski sporazum banaka o nižim kamatama na deviznu štednju, i to na štetu klijenata, odnosno štediša. Metode bivšeg guvernera prihvatila je i aktuelna guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković, koja je i protekle i ove godine pozvala banke da u oktobru ne nude veće kamate na oročenu štednju, kako bi se, navodno, izbegao rizik po stabilnost finansijskog sistema.

Bankari su, naravno, listom prihvatili preporuke bivšeg i sadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije i smanjili kamate na oročenu štednju prvo na 5, a kasnije na 2 do 3 odsto.

Ove godine su banke otišle i korak dalje, jer su u nedelji štednje umanjili kamate i u odnosu na uobičajenu štednju po viđenju, tako da se kamate na oročenu štednju sada nalaze na nivou od rekordno minimalnih 1,70 odsto. 

Potpuno je jasno da su guverneri Narodne banke Srbije Dejan Šoškić i Jorgovanka Tabaković imali ključnu ulogu u uzimanju novca od građana Srbije, u ime i za račun banaka, i da su u tom dogovaranju i nameštanju klijenti tretirani kao masa koju ništa ne treba pitati. Guverneri su omogućili bankama enormnu zaradu od skoro 700-800 miliona evra godišnje, pošto ta suma novca predstavlja razliku nekadašnje i sadašnje kamate na ovogodišnju štednju od 8,52 milijarde evra.

15 odsto od pomenute sume je izgubila i država, po osnovu poreza na kamatu štednje.

Potpuno je nevažno što su guverneri, sa mozgom malog Perice, mislili možda da će banke smanjiti kamate na kredite privredi i građanima, jer je svako razumniji znao da se to neće dogoditi. Uostalom, zašto bi neko smanjivao svoju zaradu, kada ga već i Narodna banka Srbije poziva da zaradi što više para?

Kamate na kredite privredi, potrošačke kredite građana, dozvoljene minuse ili stambene zajmove su i dalje bezobrazno visoke. Banke se pravdaju da je to tako zato što je Srbija zemlja sa velikim rizikom, ali nam niko nije objasnio o kakvom je riziku reč u situaciji kada su depoziti građana Srbije u bankama dostigli 8,5 milijardi evra, dok stanovništvo bankarima duguje mnogo manje, tek 5,8 milijardi evra.

Srpski Zakon o zaštiti konkurencije (Sl. Glasnik RS 51/2009 i 95/2013) je jasan i precizira u članu 9. da se povredom konkurencije imaju smatrati akti ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj i posledicu imaju ili mogu imati značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije.

Izričiti ili prećutni dogovori kojima se neposredno ili posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene, u ovom slučaju cene jednog finansijskog proizvoda, nikako ne bi smeli da se rade, a pogotovo ne pod okriljem državnih institucija.

Komisija za zaštitu konkurencije može da protiv učesnika u ekonomskim aktivnostima, koji se dogovaraju oko cena (u ovom slučaju kamata), pokrene prekršajni postupak i zahteva od suda da izrekne novčanu kaznu, koja se, po našem zakonu, kreće u visini od 1 do 10 odsto ukupnog godišnjeg prihoda.

Čini se da su guverneri i vlasnici banaka vodili računa o ovoj mogućnosti, pošto su pre organizovanja bankarskog kartela izuzeli banke iz nadležnosti Komisije za zaštitu konkurencije, podrazumevajući, valjda, da će o tome brinuti Narodna banka Srbije.

Pravosudni organi, ipak, imaju mogućnost da kazne guvernere, banke i druge vinovnike kartelskog sporazuma, strogo zabranjenih u civilizovanom svetu, na osnovu kršenja Zakona o trgovini, po kojem je obrazovanje cena na tržištu slobodno, i samog Ustava Republike Srbije koji članom 84. zabranjuje ograničavanje slobode konkurencije i monopol na svakom tržištu, pa i na tržištu kamata za štedne uloge. Kako će se to teško dogoditi, građanima preostaje da u budućnosti sami kazne banke, tako što će svoje uloge povlačiti i kupovati nekretnine i metale ili ih čuvati kod kuće.

Uostalom, pad kamata na oročenu štednju je po svemu sudeći najvažniji razlog za slab prirast nove devizne štednje na račun banaka u ovoj godini od 62 miliona evra, što je prava sitnica u odnosu na godine, kada su novi štedni ulozi rasli i po milijardu evra za godinu dana.

Pažnju privlači i podatak da se na društvenim mrežama već organizuju grupe građana, u nameri da odjednom podignu svoje uloge kod srpskih banaka. Nema sumnje da bi tek takvi postupci, ako se to dogodi, zaista ugrozili stabilnost finansijskog sistema u Srbiji, ali je i pitanje ko bi mogao da bilo šta zameri razočaranim deponentima banaka koji su žrtve udruženog i nekorektnog poduhvata guvernera Narodne banke Srbije i vlasnika banaka na planu ukidanja konkurencije i slobodne tržišne utakmice.

Vara se onaj ko nema štednju u bankama,ako misli da je ovaj problem beznačajan i da ga to ne dotiče.

Poznata je stvar da su cene u Srbiji velikim delom posledica i zloupotrebe monopola i formiranja kartela u domaćoj trgovini i privredi, i to u toj meri da su pojedine cene zaista pravi udar na inteligenciju građana Srbije. One su ponekad i duplo skuplje nego u centrima evropskih gradova, a pravo zaprepašćenje izaziva podatak da se i domaći proizvodi prodaju skuplje u Srbiji, negoli u Bosni, Crnoj Gori ili Makedoniji.

Očigledno je da mnogi na srpskom tržištu koriste činjenicu da naši ljudi nemaju ekonomsku moć da putuju i kupuju jeftiniju robu.

Posebno zabrinjava pojava da državni organi, umesto da sprečavaju pojave monopola i kartela, aktivno učestvuju u njihovom organizovanju i omogućavanju što većeg profita raznih pojedinaca i grupa, naravno, na štetu građana Srbije.

Nedavno je, na primer, obavezno osiguranje vozila poskupelo 45 odsto, što znači da je 2.2 miliona građana Srbije platilo ovu uslugu skuplje od 50 do 100 evra, u zbiru između 100 i 200 miliona evra više za osiguravajuće kuće.

Narodna banka Srbije je dala saglasnost za poskupljenje premije i nije našla za shodno ni da svoju saglasnost objasni uznemirenoj javnosti.

Opet ista priča. Institucija koja je zadužena da štiti interese građana od monopola i neodgovornih poskupljenja postaje glavni akter u pražnjenju džepova građana, iako je čak i nevidljiva Komisija za zaštitu konkurencije utvrdila da su se upravo osiguravajuće kuće već dogovarale oko minimalne cene u oblasti obaveznog osiguranja.

Na sve to dolazi i monopol za skupe usluge javnih beležnika, pa kartel ovaj, pa interesna grupa ona i tako u nedogled.

Ne vidi se kraj ovakvom postupanju državnih organa i službenika koje plaćaju građani i zato će oni u narednim godinama morati da, bez obzira na političku pripadnost ili nepripadnost, pronađu načine kako da urazume državne poslenike i nateraju ih da bar poštuju Ustav i zakone koje su sami doneli.