Balkanska igra zastrašivanja: Hrvatska-Srbija

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Događaj koji u poslednje vreme privlači pažnju ne samo domaće, već i javnosti u regionu jeste najava kupovine balističkih raketa našeg suseda Hrvatske od strane Sjedinjenih Američkih Država.

Reč je raketama zemlja-zemlja dometa do 300 kilometara, taman tolikog da, ako budu aktivirane, stižu do našeg grada (Niša). Podstaknut ovom najavom, percipiranom kao pretnja, naš Premijer je nagovestio mogućnost nabavke odgovarajućeg protivoružja od Ruske Federacije. Štaviše, Premijer je izjavio u nekoliko navrata da je zamolio „naše američke prijatelje” da ne isporučuju oružje Hrvatskoj i naglasio da su oni to primili k znanju.

Pokušajmo racionalno da sagledamo ovu interakciju dva, tradicionalno gledano, takmaca na Balkanu i to korišćenjem aparature teorije igara.

Naime, u ovoj igri zastrašivanja imamo dva igrača: državu potencijalnog napadača (H) i državu potencijalnog branioca (S). Svaki od igrača ima svog, uslovno rečeno, mentora koji mu pomaže u ovoj igri: igrač H, mentora SAD, a igrač S, mentora RF. Reč je o sekvencijalnoj strateškoj igri (interakciji) dva igrača i njihovih mentora, budući da se odluke ne donose istovremeno, sa predvidivim ishodima i strategijama koje stoje na raspolaganju svakom od njih. Igra se može sagledati u dve faze: faza pripreme igre i faza realizacije iste.

Prva faza već se odigrala u stvarnosti: država potencijalni napadač preti da će napasti – to ne mora da bude eksplicitna pretnja, već samo najava naoružavanja koja dovodi do poteza drugog igrača – države potencijalnog branioca, kada igra zapravo i počinje. Kada uoči potencijalnu pretnju, država branilac može reagovati na dva načina: da ništa ne preduzima, ili da pruži odgovarajući odgovor. Odgovor se može ispoljiti na različite načine, od mobilizacije vojnih snaga, do najave nabavke (defanzivnog) oružja, kao što je naša država i uradila.

Do ove tačke, igra se „odigrala” u stvarnosti. Sada prelazimo na predviđanje narednih poteza dvaju igrača. Na najavu nabavke defanzivnog oružja, država potencijalni napadač može odreagovati delovanjem ili nedelovanjem. Ako odluči da ne deluje, igra se završava, odnosno postiže se rezultat koji pokazuje da je preuzimanje kontramera odvratilo potencijalnog napadača od napada. Označimo ovaj ravnotežni rezultat kao poželjno stanje (P). No, ako igrač H odluči da deluje, odnosno vojno napadne igrača S, njemu (igraču S) stoje na raspolaganju sve strategije: da se brani (bori) ili da se preda. U tom slučaju, igra se završava ili predajom ili tvrdom borbom, čiji krajnji ishod ne možemo predvideti.

Dakle, u ovoj igri, imamo tri potencijalna rezultata: rezultat P – označen kako poželjno stanje jer je napad odvraćen bez ratnih dejstava, predaju (nepoželjno stanje za igrača S) i ratni sukob (poželjno ili nepoželjno stanje za igrače u zavisnosti od krajnjeg ishoda istog).

Koji je od ova tri ishoda najverovatniji? Kako ne bismo podlegli heuristici pojednostavljenja (narodski rečeno, odokativnoj proceni), kojoj su skloni ne samo laici već i stručna lica, potrebno je sagledati, ilustracije radi, dostupne statističke podatke. Naime, kako se navodi u knjizi Bože Stojanovića Teorija igara: elementi i primena, od 1885. godine, 58 potencijalnih sukoba između država okončano je poželjnim stanjem (P), a 24 predajom (10 sukoba) ili borbom (14 sukoba).

Dakle, od ukupno 82 analizirana slučaja sukoba između država, njih 58 (ili oko 70 odsto) okončano je odvraćanjem potencijalnog napadača od napada. To je visok procenat koji jasno pokazuje da preduzimanje jakih kontramera na iskazanu pretnju odvraća državu napadača od preduzimanja narednih koraka u igri. Rezultat koji se mogao i intuitivno naslutiti, pod pretpostavkom racionalnosti igrača.

Gledano iz tog ugla, dâ se primetiti da je igrač S upravo to i učinio, te da je znatno smanjio verovatnoću da do stvarnog sukoba zaista i dođe. No, stvar se komplikuje time što svaki od igrača ima i svog mentora u ovoj igri, koji opredeljujuće može uticati na njen ishod. Tu, pre svega, mislimo na mentora igrača H. Koji su njegovi potencijalni motivi u ovoj igri?

Jedan od njih može da bude samo da „pokaže zube” mentoru igrača S (i/ili samom igraču S) što bi značilo da će se igra završiti poželjnim stanjem (P). Drugi motiv mogao bi da bude izazivanje stvarnog sukoba sa dva predvidiva ishoda – predajom ili borbom.

Ako pođemo od realne pretpostavke da je prvi od poslednja dva ishoda (predaja) malo verovatan, što zbog časti igrača S što zbog jakog mentora, igra se može okončati ili poželjnim stanjem – odvraćanjem (prema prethodnoj kalkulaciji sa visokom verovatnoćom od 70 odsto) ili ratnim sukobom (sa verovatnoćom oko 17 odsto).

Teorija igara jasno ukazuje koji su ishodi mogući. Igra se odvija u nekoliko etapa i, žargonski rečeno, prvi deo igre može se opisati iz jedan u iks (1-x). Igrač H vodi na poluvremenu, a igrač S izjednačava u drugom poluvremenu. Da li će ostati ovaj rezultat u nastavku igre, jer se ona ne okončava jednom utakmicom, umnogome zavisi od mentora igrača H. Njegove motive, u ovom trenutku, možemo samo naslućivati, dok ne budu ispoljeni sopstvenim potezom ili potezom igrača H.

U svakom slučaju, uzimajući u obzir dosadašnje poteze, čini se da igrač S za sada promišljeno igra, rukovodeći se racionalnom logikom, za razliku od brojnih igara u poslednjoj deceniji 20. veka, kada su u pojedinim situacijama regionalnih konflikata, bar sudeći prema posledicama, preovladavali viscelarni činioci ili pogrešne racionalne kalkulacije. Štaviše, na ruku mu ide i ponovno sticanje kredibiliteta njegovog mentora u ovoj igri (RF) na međunarodnoj političkoj sceni.

S obzirom na racionalnost igrača S i jačanje njegovog mentora, možemo se nadati rezultatu P!