Bolje mršav dogovor, nego debela parnica

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Svi koji su imali „bliski susret“ sa pravosuđem mogli su da upoznaju uobičajenu šemu parnice: tužilac podiže tužbu, tuženi odgovara, sud zakazuje glavnu raspravu na kojoj se izvode dokazi i, na kraju, donosi presudu, kojom saopštava strankama i javnosti da je jedna strana u pravu, a druga „u krivu“. Ova druga strana dužna je da plati sve troškove (eng. loser pays all). Jedna strana je zadovoljna, a druga briše suze.

Ovo pomalo podseća na pozornicu sa dva glavna lika koji se bore za presto, dok treći stoji sa strane i ne dozvoljava da se igra otrgne kontroli. Na kraju, igra se, ipak, završava i sve što dobije jedna strana, druga gubi. Rečnikom teorije igara, u pitanju je igra nulte sume (eng. zero sum game).

U pravničkim krugovima može se čuti anegdota, koja se vezuje za poznatog profesora prava Milana Bartoša, u kojoj je opisao državno suđenje „kao mašinu u koju pojedinac ulazi kao svinja da bi iz nje izašao kao kobasica“. Ovom slikovitom opisu, zaista nije potrebno ništa dodati.

Ako je već toliki psihološki i ekonomski gubitak, zašto ljudi uporno traže zadovoljenje pravde na sudu? Možda odgovor na ovo pitanje leži u predrasudama koje se, kako je to dobro primetio profesor Gašo Knežević, vezuju za državno suđenje da je ono najpravičniji, najpametniji, najefikasniji i najsigurniji način rešavanja sukoba! Da li je? Za neke možda jeste, ali sudeći prema (ne)zadovoljstvu korisnika pravosudnih usluga, ispada da nije. Ako nije, a ja upravo to smatram, šta nam je činiti?

Okrenimo se alternativama, kao što su: neposredno pregovaranje, medijacija ili mirenje. No, biti „alternativan“ u jednoj konzervativnoj sredini, kakva je naša, nije baš umesno. Što je sigurno, sigurno je – a sud je upravo to! Tri su razloga za ovakvo gledište. Jedan je vera našeg čoveka da će neko treći, autoritativan, kao nekada pater familias u srpskoj zadruzi, dati konačnu reč, presuditi. Drugi je čisto psihološke prirode – ići linijom manjeg otpora i sopstvenu sudbinu prepustiti nekom trećem. I treći – neznanje našeg čoveka o alternativama. Tako se dešava da se medijacija meša sa popularnom istočnjačkom metodom: meditacijom.

Da li je naš mentalitet jedini „krivac“ za takvo stanje stvari? Naravno da nije. No, pre nego označimo „krivca“, iznesimo neke činjenice. Godine 2005. u naš pravni sistem uvedena je medijacija. Skoro desetogodišnja primena Zakona može se kratko sumirati: medijacija je kompromitovana kao pravna ustanova, uprkos dobroj nameri Zakonodavca. Još jednom se potvrđuje da je put u pakao popločan dobrim namerama. Potom, 2014. godine, naš Zakonodavac zadržava dobru nameru, ali ovoga puta, učeći iz iskustva, donosi novi Zakon, koji ozbiljnije reguliše ovu materiju, i što je važnije, stvara osnovu za izgradnju institucija koje bi podržale ovu pravnu ustanovu. Stvara se Nacionalno udruženje medijatora, Ministarstvo pravde aktivnije pristupa promociji medijacije, raste broj udruženja koje se bave edukacijom budućih medijatora, itd.

Iz iznetih činjenica jasno je da je država protraćila vreme, i po ko zna koji put, uvela novi pravni institut bez dovoljne pripreme, organizacije, promotivnih aktivnosti i drugo. Princip je prost: pusti čoveka niz vodu, pa neka sam pliva, ako je dobar plivač, snaći će se, ako nije, udaviće se. No, šalu na stranu, da vidimo šta još, osim donošenja Zakona, država može da učini da bi medijacija zaživela u praksi?

Vratimo se šemi parnice i prvom koraku: tužilac podiže tužbu. Zašto je podiže? Pravnici bi rekli da zaštiti svoje ugroženo ili povređeno pravo. Okej, tačno, ali šta stoji u pozadini tog inicijalnog akta? Stoji ono što sud, u principu, ne zanima: nezadovoljena potreba ili interes stranaka! Smatra se da su osnovne ljudske potrebe: sigurnost, ekonomsko blagostanje, osećaj pripadnosti, uvažavanje, i kontrola nad sopstvenim životom. Osnovno je pitanje: da li je „naš tužilac“ mogao na neki drugi način da zadovolji svoje potrebe ili interese? Mogao je, prvo, u neposrednim pregovorima, a potom, ako ne urode plodom, u medijaciji.

Time dolazimo do ključne poente u vezi sa ulogom države u promociji „alternative“. Po ko zna koji put, ističem ulogu obrazovanja. Škola je pogodan instrument da se generacije mladih ljudi nauče veštinama pregovaranja i posredovanja (medijacije). Kao što roditelji uče decu da peru zube, ili profesor matematike učenike trigonometrijskim funkcijama, a profesor latinskog deklinacijama, tako se i veštine pregovaranja i posredovanja mogu naučiti. Upravo sistematsko učenje dece ovim veštinama (i nenasilnoj komunikaciji generalno) u doglednoj budućnosti može promeniti sliku „našeg čoveka“ kao violentnog, sklonog tuženju ili iracionalnog.

Iako je državno suđenje civilizovan i nekada opravdan put za zadovoljenje svojih prava i potreba, trebalo bi da budemo svesni da postoje i drugi, efikasniji, putevi. No, dok država ne unapredi obrazovni program, možemo i sami učiti veštine pregovaranja i sa rasprave u kojoj želimo da pobedimo drugu stranu (win-lose) preći na principijelno pregovaranje radi postizanja obostrano prihvatljivog sporazuma (win-win). Ako ne uspemo, pre (ili posle) podizanja tužbe, čime zapravo ulazimo u proces sa neizvesnim ishodom, pokušajmo da uključimo medijatora. Naš narod odavno je rekao „bolje i mršav sporazum, nego debela parnica“.