Crni Toma

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Rodonačelnik teorije transakcione analize Erik Bern u poznatoj knjizi „Koju igru igraš“ izdvaje dve glavne karakteristike igara u društvenim odnosima: 1) u njima se folira i 2) neko uvek nešto ućari. Praveći razliku u odnosu na veštine, rituale i razonode, ovaj autor ukazuje da je svaka igra, u osnovi, nepoštena, a njen ishod uzbudljiv i, nadasve, dramatičan.

U predvečerje Dana državnosti Republike SRbije, 15. februara 2017. godine, onako tiho počelo je da se šuška u domaćim medijima da je naš još uvek aktuelni predsednik države (u daljem tekstu: Predsednik) izrazio želju da se kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima. I sve bi bilo očekivano i u redu, da toga dana, nešto ranije, nije bila potvrđena vest da je Premijer i dugogodišnji prijatelj i „sin“ našeg Predsednika, ipak odlučio da direktno proveri raspoloženje naroda na predsedničkim izborima, odnosno da ga je njegova (ili Predsednikova) stranka u tome podržala.

Sledećeg dana, 16. februara 2017. godine, u jutarnjim časovima, kreće medijska dramatika: da li jeste ili nije? Da li je to moguće? Koji god televizijski kanal da ste pogledali ili koju kog mrežu da ste posetili, uvek biste naleteli na istu priču: Predsednik ili Premijer ili Predsednik i Premijer! Prva opcija ili-ili bila nam je svima razumljiva i očekivana, ali opcija i-i nije bila ni na kraj pameti bilo kome aktivnom ili pasivnom posmatraču političkih zbivanja u Srbiji.

Na kraju, svaku dilemu otklanja Ljubinka iz „Sputnjika“ u direktnom uključenju u jutarnji program ružičaste televizije: „Tačno je, Predsednik nam javio da hoće da se kandiduje!“. „Crni labud“ naš Toma (metafora za retke i malo verovatne događaje, autora istoimene knjige Nasima Taleba) raširi krila!

Pa dobro, čovek ima pravo na to, ko može da mu zabrani. No, istovremeno sa širenjem krila Crnoga Tome počeše da kolaju medijske i čaršijske priče i da se razvijaju razna scenarija zašto je do ovoga došlo i kako je to moguće.

Naknadna objašnjenja kretaše se od toga da je Toma dobio pare od Rusa (kako „Blic“ javlja), a ne izvinite, od pojedinih agentura sa Zapada i domaćih tajkuna (kako Šešelj kazuje), do toga da je sve ovo smišljena i dogovorena igra dva ključna igrača na političkoj sceni Srbije (kako jedan moj prijatelj tumači).

I gde je istina? Kome čovek da poveruje: njegovim nekada bliskim, a sada bivšim prijateljima, medijima, čaršiji, kome? Pa, nikome!

Posmatrajmo ponašanje Predsednika Tome iz aspekta teorije igara i postavimo dva pitanja. Prvo, koju on igru igra i zašto? Drugo pitanje: šta želi da ućari?

Ponašanje Predsednika Tome jeste ponašanje uvređene mlade. Čovek, jednostavno, nije ispoštovan. Stvorio stranku, obavljao uglednu funkciju, putovao po svetu (čoveku se zasviđalo), živeo i još uvek živi u vili na Dedinju, i sada da se tako povuče i sve prepusti „sinu“ (čak je i njegov stvarni sin podržao „sina“). Jednostavno, ne ide! I onda, po starom srpskom običaju, iz inata, kada niko nije očekivao, objavljuje svoju kandidaturu!

Zašto? Da podigne sebi ulog i skrene pažnju na sebe (u očima Premijera i javnosti). Da je ovo tačno, govori i činjenica da tek sada, bar javno, poziva Premijera na dogovor. U međuvremenu, Toma potvrdio da je bilo i prethodnih pregovora u kojima je tražio mesto predsednika stranke i mandat za sastav nove Vlade, a „sin“ ni pristao ni odbio.

E sad, drugo pitanje u vezi sa ćarom. Teško je precizno odgovoriti. Moguća korist Crnoga Tome može biti skretanje pažnje na sebe radi dobijanja nečega ispod žita (što će se kasnije videti), nakon čega sledi njegovo povlačenje. Ili, pak, da nastavi sa ovom igrom, čisto iz inata i tvrdoglavosti i kako bi „sačuvao obraz“, uprkos očekivanoj nultoj dobiti. To svi znaju, a zna i Toma da se ova igra ne isplati. Nije on toliko naivan kako neki misle – krasi njega, ipak, šumadijska lukavost i pronicljivost.

Zaigrao Toma igru, hoće nešto, samostalno ili po nagovoru nekoga. Da li će i njemu „zaigrati mečka“ ostaje da se vidi. No, budimo realni, ipak će sve ovo Premijer ispeglati. Dovoljan je jedan „Crni labud“ za Premijera nesklonog riziku i sa željom da sve kontroliše.

A mi, kao građani, kako ćemo proći u ovoj igri?

Kao i do sada, ko bosi po trnju, jer pored hleba, s vremena na vreme dobijamo i malo igara. No, ipak, da budem pošten, korist imamo i mi koji volimo da pišemo, jer nas političari, svojim ponašanjem, svakodnevno inspirišu. Eto, i mi ućarismo nešto, a ne samo Crni Toma!