Da li je osam medalja uspeh?

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Poslednjih dana, uoči dolaska naših sportista sa Olimpijskih igara, digla se velika prašina u medijima (tabloidnim, i ovim drugim malobrojnim, namenjenim pristojnim ljudima) povodom izjave našeg proslavljenog veterpoliste Prlainovića da u Srbiji nema „sistematskog ulaganja u sport“.

Glavni likovi na ovoj uzavreloj pozornici su, a ko bi drugi, nego naš Premijer, s jedne strane, i „oni“, s druge strane. Ko su to „oni“, koji su toliko razljutili Premijera, te ih je onako vidno potresen, nazvao „ološem“ i „mrziteljima“, đavo bi ga znao, zato pretpostavljam da je reč o opoziciji, pojedinim novinarima, ili, pak, nekim anonimusima koji su se usudili da na ovu temu (svašta) pišu na društvenim mrežama.

No, vratimo se početnom pitanju: ima li u Srbiji sistematskog ulaganja u sport? Na konferenciji za novinare Premijer je izneo podatke koliko je država dala para (imenicu „pare“ je baš naglašavao), ali se iz njegovog govora nije moglo nazreti da li država sistematski (pod time se valjda podrazumeva kontinuirano i na osnovu unapred smišljenog plana) ulaže u sport. Ostadosmo uskraćeni za odgovor na to pitanje i dobismo slavodobitno obećanje da će Srbija na sledećim OI osvojiti duplo više medalja, jer će država još više davati para!

Time dolazimo do sledećeg pitanja: da li su medalje merilo sistematskog ulaganja u sport? Oni koji smatraju da jesu implicitno prihvataju pretpostavku da je uspeh vrednost sam po sebi. Da li je? Da li postoje neke druge vrednosti koje treba da stoje u pozadini sistematskog ulaganja u sport? Da li želimo da vidimo, kao što se već nazire, masu roditelja koji hrle ka sportskim halama i terenima, forsirajući decu da treniraju do iznemoglosti, samo da bi postigla uspeh? Čiji uspeh, roditeljski ili dečiji? Da li time razvijamo očekivanja da država treba da im pomogne (naravno, finansijski) u njihovom bespoštednom naporu da im deca budu „uspešna“? Da li je zdravlje nacije vrednost ili su vrednost samo medalje sa prestižnih takmičenja? Kakva bi bila reakcija javnosti da naši sportisti nisu doneli nijednu medalju sa OI? Ako je za „uspeh“ bitno samo novčano ulaganje, zašto Đoković ili Mandićeva nisu osvojili medalju?

Kulturi uspeha suprotstavio bih kulturu samorazvoja, u kojoj fizičko vaspitanje ima značajan udeo. Kažem „značajan“, a ne „jedini“, jer se i sa značajem sporta (i postignutog uspeha u njemu) preteruje. Gde se izgubio intelektulni, a tek, duhovni razvoj – da li neko priča o njima? Ispada da je samo uspešan čovek (okićen medaljama ili diplomama) vredan čovek. Protivno zdravom razumu!

No, osim vrednosti, koje su to sistemske mere značajne za unapređenje sporta? Navešću samo neke.

Prva mera jeste regulisanje svojinskog statusa naših klubova. Narodski rečeno, da se zna čiji su, pa na tržište, po principu „kom obojci kom opanci“. Zadržavanje ovakvog statusa klubova predstavlja konzervaciju naših iluzija o (nekadašnjoj) uspešnosti Partizana, Zvezde ili Radničkog. Drugo, dalje ulaganje u sportsku infrastrukturu, pogotovo u manjim gradovima, kao i u promotivne aktivnosti o značaju sporta. Treće, vraćanje u osnovne i srednje škole trećeg časa fizičkog vaspitanja i pružanje dodatne edukacije nastavnicima fizičkog vaspitanja. Vraćanje fakultativne fizičke nastave i na fakultetima. Konačno, možda i najvažnije, uvođenje novog predmeta (kako god da se zove) koji bi obuhvatio neke značajne filosofske koncepte (recimo, stoičke filosofije), ali i najnovija saznanja iz oblasti kognitivne psihologije i komunikologije. Decu treba na praktičan način učiti vrednostima umerenosti, odricanja, stremljenja ka postignuću, poštovanja drugih ljudi (makar to bili i naši sportski protivnici), a ne tome da moraju, po svaku cenu, da postignu uspeh.

Primarni instrument sistematskog ulaganja u razvoj dece je moderno obrazovanje, čiji je cilj sticanje vrednosti, a ne novac, čiji je cilj uspeh. Deci su prijemčivije stvari u kojima mogu da uživaju i da se igraju, a novac njih i ne interesuje. A uspeh, ta prolazna kategorija, doći će kao uzgredna posledica sistematskog podsticanja dece da se razvijaju kroz sport (i druge aktivnosti), ujedno stičući vrednosti koje će im trajno ostati.

Dakle, ni osam, ni najavljenih šesnaest medalja ne mogu da kompenzuju gubitak vrednosti do koga će doći ako se sistematsko ulaganje u sport oslanja samo i jedino na novčana ulaganja da bi se postigao „uspeh“. Da li želimo društvo dobitnika (i gubitnika), ili društvo zdravih, intelektualno i duhovno obogaćenih pojedinaca koji uspeh posmatraju kao trenutno zadovoljstvo?

Davno je Mark Tven rekao: „Sve što ti je u ovom životu potrebno su neznanje i samopouzdanje, i uspeh je zagarantovan“. Da li pristajemo na ovakav „uspeh“? Odlučite sami!