Da li je racionalno glasati?

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Da među političarima ima onih koji su skloni oportunističkom ponašanju odavno je poznato i u teoriji i u praksi. Oportunizam političara svodi se na maksimizaciju ogoljenog ličnog interesa, nesputanog bilo kakvim etičkim ili zdravorazumskim obzirima.

Za potvrdu ovog stava dovoljno je pogledati domaću političku scenu poslednjih decenija koja je prepuna stvarnih ili izmišljenih afera u kojima su glavni akteri političari, mahom na vlasti, mada i oni iz opozicije nisu lišeni tog poriva. Bazična motivacija koja se krije iza takvog ponašanja je sledeća: ja sam na vlasti naredne četiri godine i iskoristiću sve što se, s obzirom na data ograničenja (ili nezavisno od njih), može iskoristiti. Maksimizacija javnog interesa je sporedna motivacija, ako uopšte i postoji.

S druge strane stoje građani koji svojim glasovima pružaju mogućnost političarima da se ponašaju na goreopisani način. Naravno, njihova motivacija da glasaju je drugačija u odnosu na posledice koje nastupaju – oni uglavnom polaze od toga da će svojim glasom pozitivno uticati na javne politike, odnosno da će primena tih politika poboljšati njihovo blagostanje. Plemenita motivacija, nema šta. Ali, odavno je rečeno da je put u pakao popločan dobrim namerama.

Dakle, očita je diskrepanca između bazične motivacije glasača i posledica koje nastupaju njihovom odlukom da glasaju. Da budemo pošteni, nekad je ta diskrepanca manja, ali uglavnom je veća, bar na našem političkom tržištu. Razočarenje koje je prisutno u biračkom telu, i koje je iz godine u godinu sve veće, potvrđuje taj stav. Stoga, postavlja se pitanje da li je odluka o izboru političkih predstavnika uopšte racionalna, to jest, da li je u interesu glasača? Autor kolumne iznosi stav da može da bude, ali pod određenim uslovima.

No, prvo pojasnimo sam čin glasanja – da li je on racionalan ili ne.

Pre svega, prilikom izbora da li da glasa ili ne, racionalni glasač će uporediti očekivane troškove i očekivanu korist od glasanja i ako je korist veća od troškova, on će glasati. No, verovatnoća da će jedan glas rešiti opšte izbore meri se nulama, a samo glasanje može iziskivati popriličan trud (troškove) od glasača. Stoga, gledano iz ugla pojedinačnog glasača, on (ona) ne bi trebalo da glasa. Uprkos ovoj racionalnoj kalkulaciji, glasači izlaze na izbore i poklanjaju poverenje ljudima koje jedva da i poznaju (bar kada je reč o proporcionalnom izbornom sistemu), očekujući da će oni zastupati njihove interese.

Ako odluka o glasanju nije racionalna, šta je to što motiviše glasače da glasaju, odnosno šta ih podstiče da sa velikom dozom entuzijazma na dan glasanja stoje u dugačkim redovima i veoma strpljivo čekaju da dođu na red da i oni zaokruže omiljenog predstavnika, odnosno listu predstavnika? Jedan od najvećih društvenih teoretičara sadašnjice Jon Elster, u knjizi Kako objasniti društveno ponašanje, navodi tri razloga kojima objašnjava tzv. paradoks glasanja.

Prvi razlog jeste magijsko mišljenje, odnosno verovanje da će moj izlazak na glasanje povećati verovatnoću da će i drugi glasači izaći na izbore. Uprkos tome što uzročna veza između mog izlaska na izbore i izlaska drugih, u suštini, ne postoji, glasači izlaze na izbore i daju svoj glas. Očito je da iracionalna uverenja glasača utiču na to da glasanje, u celini gledano, poprimi obeležje racionalnosti. Drugo, građani izlaze na izbore jer, prosto rečeno, svi to čine. U pitanju je Kantov kategorički imperativ, koji je u osnovi iracionalan, budući da nam racionalnost nalaže da pravimo izbore u zavisnosti od toga šta će se desiti ako mi nešto uradimo (a ne drugi). Konačno, društvene norme mogu podstaći pojedince da glasaju ako postoji određena sankcija, najčešće u vidu osude, ako se ne glasa. Dodajmo tome da u određenim zemljama (recimo, Grčkoj) postoje i zakonske norme koje predviđaju sankciju (novačanu kaznu) za neglasanje. 

Dakle, sam čin glasanja je iracionalan jer do njega dolazi usled magijskog verovanja, kategoričkog imperativa i društvenih normi. Jednostavno rečeno, glasači se ne rukovode sopstvenom racionalnom logikom. Da li to znači da oni ne treba da glasaju? Odgovor je ne! Ako niko ne bi glasao, nastao bi društveni haos.

Predstavnička demokratija nije savršena institucija, ali je nešto najbolje što je civilizacija iznedrila. No, glasači treba da razvijaju svest o tome šta je glasanje, koje posledice može da proizvede i šta mogu očekivati od izabranih predstavnika. Naročito su bitna očekivanja glasača, jer naivno verovanje da će političari dosledno zastupati njihove interese neminovno vodi u razočarenje. Takođe, glasači treba da znaju da njihovi interesi mogu da budu suprotstavljeni interesima onih koje su izabrali, kao i da ovi drugi imaju više informacija kada donose odluke, usled čega mogu težiti maksimizaciji lične koristi i minimizaciji sopstvenog napora. Ekonomska teorija ovu pojavu označava kao principal-agent problem.   

Ako je to već tako, šta građani mogu da čine? Uobičajeno se kaže da mogu da kazne političare na narednim izborima – to bi bila cena za njihovo ponašanje koje odstupa od onoga šta su obećali pre dolaska na vlast. No, to nije dovoljno. Kontrola vlasti je ključna delatnost u demokratiji, a ona ne treba da bude rezervisana samo za stranke u opoziciji. Uključivanje građana u razne društvene grupe (recimo, udruženja potrošača), ili nevladine organizacije, ili pak individualno delovanje u medijima, jeste conditio sine qua non efikasne kontrole vlasti i sastavni deo doktrine dobrog upravljanja (good governance).

Problem je što građani ne žele da snose troškove kontrole, odnosno misle da će drugi to učiniti (free rider problem). Ako nešto oportuni političari vole to su svakako inertni, nezainteresovani i neinformisani pojedinci. Upravo na toj postavci i grade svoje karijere, a javni interes može da sačeka za neka buduća srećna vremena. Zato, pamet u glavu i dobro razmislite za koga ćete glasati i kome ćete dati poverenje. Još važnije, dajte da svi (magijski) verujemo da ćemo pojačanom kontrolom političara uticati i na druge pojedince da se uključe u tu aktivnost. Tu vrstu društvenog aktivizma (kontrole političara) treba u većoj meri afirmisati u javnom životu. Nećemo se valjda ponašati kao u onoj pesmi „Riblje čorbe”:„…ne bavi se politikom, spavaj, radi, ćuti, jedi…” ili „…bolje mozak sakrivati, pa ćutati i plivati…”. Ipak je ovaj narod pametniji i hrabriji nego što pojedini političari misle.

Zato delujmo preventivno na ponašanje političara, razvijajući političku svest i širi društveni angažman, jer, na kraju krajeva, kvalitet našeg ličnog i društvenog života prvenstveno zavisi od nas samih.