Da li nam je perspektiva svetla ili siva?

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

U svojoj poznatoj pesmi „Perspektiva“ jedna od retkih društveno angažovanih domaćih rok grupa S.A.R.S. saopštava: „Stvarnost nam je crno-bela, a budućnost siva“! I zaista kad čovek hladne glave sagleda političku stvarnost i naročito aktuelnu političku kampanju, ne može doći do boljeg i pametnijeg zaključka od ovog. No, pođimo redom, od stranaka na vlasti do onih iz opozicije.

SPS (kolokvijalno „sve po starom“) tradicionalno se zalaže, zamislite, za principe socijalne pravde, a njihova perjanica u liku direktora jednog našeg uspešnog javnog preduzeća sa ukupnim mesečnim primanjima, kako kažu zli jezici, od 10.000 evra, u gledanoj emisiji na RTS-u strastveno promoviše te principe. Pitam se samo da li ćemo svi, pravde radi, imati mesečna primanja od 10.000 evra, ili će, pak, neko imati malo manje?

Da imaju malo takta, SPS-ovci bi izabrali neku drugu ličnost za promociju principa pravde. No, SPS poput religijskog fanatika, veruje i u slobodu, solidarnost i jednakost, jer su to večne i neprolazne vrednosti. Čini mi se da je ova stranka večna i neprolazna na vlasti, a vrednosti neka ipak ostave za neke ozbiljnije institucije i pojedince.

SNS, derivat SRS-a, nekada deo vlasti, a danas, zbog političkog vaskrsnuća, potpuna i neograničena vlast, odlučno vodi zemlju ka EU, potapšan od te iste EU i pohvaljen za postignute vanserijske rezultate. Zaista za pohvalu, ne samo zbog svetle perspektive koja nas čeka, i koju samo SNS vidi pa hoće i nas da prosvetli, nego i zbog same političke metanoje doživljene od strane dovitljivog i lucidnog šumadinca koji je na vreme shvatio da brod koji plovi sa SRS-om ide pogrešnim putem.

To je okej, imali smo mi u prošlosti znamenitih političara koji su se izdvajali iz mase zbog svoje snalažljivosti i lukavosti. Ipak je prirodni dar nešto što je na ceni u Srbiji, dok znanje stečeno radom i učenjem uvek deluje nekako izveštačeno. Dakle, SNS nam nudi „stabilnu i sigurnu budućnost“, a mi samo treba u nju da poverujemo.

Ne znam da li moramo prvo da volimo SNS, pa će se vera i nada u budućnost same roditi (predlažem im promenu naziva stranke sa istim akronimom u „Samo Nada Spasava“), ili samo da slepo verujemo na osnovu postignutih rezultata, koji su, bar na lokalnom nivou, zaista „impozantni“. Na nama je da odlučimo, ipak je to stranka koja se zalaže za demokratiju, slobodu pojedinaca, a naročito slobodu medija.

Moje omiljene stranke jesu one koje su preuzele vlast na početku 21. veka u još težim okolnostima, ruiniranu i opljačkanu od prethodne vlasti u tolikoj meri da su neke njihove perjanice morale isto to da rade – DS i dodajte ovom akronimu slovo koje Vam odgovara, jer ko će ih sve nabrajati.

Stranka koja je tokom svoje vladavine neviđeno i nepromišljeno zadužila ovu zemlju i njene poreske obveznike (izvinite što personalizovah one koji će plaćati dugove), sada će nam vraćati plate i penzije koje su nam nepravedno oduzeli ovi što su sada na vlasti. Parola „Za pravednu Srbiju“ upravo to poručuje. No, imaju oni još dve genijalne parole „Živeti normalno“ i „Živeti sad“. Za razliku od ovih iz SNS-a koji bi da živimo u budućnosti, ovi iz DS-a hoće da živimo sad. Možda su ovi drugi malo infantilni, a oni prvi ipak malo zreliji, jer samo dete hoće sve odmah i sad, dok zreo čovek odlaže zadovoljstvo. No, tu je i dodatak „normalno“, da ne bude ovo „odmah i sad“ toliko nenormalno.

Zatim, imamo mi još bisera na desnoj strani političkog spektra (DSS, Dveri i drugih) koji su, doduše, malo zabrinuti, ali je ta njihova briga više kolektivna. Ove stranke zabrinute su za naš nacion, naš etnos, našu porodicu, naša preduzeća, pa predlažu prekid ljubavi sa EU i okretanje našoj staroj i nikada neprevaziđenoj ljubavi RF („stara ljubav zaborava nema“), proterivanje MMF-a, Svetske banke i svih zapadnih agentura koje uništavaju naše plemenito srpsko biće koje niko ne razume i ne shvata. Da stvar bude komičnija, ove stranke nude zaduženim srpskim porodicama, orobljenim od strane zapadnih finansijskih derača, pomoć u otplati stambenih i drugih kredita, samo ne rekoše iz kojih izvora i na koji način. Ali koga briga, bitno je da to lepo zvuči. Uostalom, možda oni bolje znaju kako se to radi!

Istini za volju, suočimo ove parole i političke poruke sa činjenicama.

Jedna od njih kaže: prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma za 2015. godinu prema kapacitetu zadržavanja talenata Srbija, zauzima poslednje mesto.

Druga činjenica iz Republičkog zavoda za statistiku kaže da je nezaposlenost među mladima uzrasta od 15 do 24 godine nešto manje od 50 odsto (jednostavnije rečeno, svaki drugi mladi čovek u Srbiji ne radi!). Da stvar bude gora, stopa neaktivnosti mladih u traženju posla iznosi oko 70 odsto. Neko će reći, eh ti mladi, letargični, neće ni posao da nađu, te otuda puni kafići usred radnog vremena. A to što država nije stvorila, za skoro 16 godina od početka reformi, poslovni ambijent koji bi povećao investicije i zapošljavanje, nikom ništa.

No, nema veze, mlade u Srbiji ionako finansiraju stariji, pogotovo oni najstariji – ipak su penzije stabilan i glavni izvor primanja, samo ako glasate za Vučića, kako poručuje Krkobabić. Zato ne treba da iznenađuje činjenica što prema istraživanjima javnog mnjenja SRS ima jaku podršku među mladima.

Setite se kada ste u svojoj mladosti bili razočarani, da li su Vam ekstremne opcije bile privlačne? Naravno da je odgovor pozitivan. Ne bih se začudio da sada i „neki koji su se zavetovali“ dobiju pozamašan broj glasova mladih.

Da li je perspektiva mladih, u svetlu ovih činjenica, svetla ili siva, zaključite sami!

Mnoge prethodne generacije mladih, posebno onih najsposobnijih i najpametnijih, kao da su na vreme shvatile neozbiljnost političkih programa i parola i uhlebljenje pronašle preko grane. Da li će i buduće generacije mladih krenuti njihovom stopom, zavisi od ozbiljnosti naših političkih elita da sistem menjaju u korenu. Sudeći po ovim političkim pamfletima, koji vređaju inteligenciju običnog birača, ne piše nam se dobro.