Država u državi

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Tokom užarenog 23. leta 21. veka u “Stradiji” bombastično odjeknu vest: Od septembra u Beogradu besplatni udžbenici i besplatna mesta u vrtićima. Beograđani, i domorodačka manjina i doseljenička većina, kao građani I reda, konačno mogu da odahnu. Kako i ne bi s obzirom na očekivanu (značajnu) uštedu u kućnom budžetu. Taj novac sada mogu da preusmere, recimo, na različite kulturne potrebe: pozorištance, bioskop ili nešto treće.

S druge strane, onaj deo Srbije koji se ne zove “Beograd”, i kome nadenuše različite nadimke, poput “ostatka Srbije” ili “periferije”, nađe se u nezavidnoj i pomalo zbunjujućoj situaciji. Na prvu loptu, “perifercima” iskoči pitanje: “Jel naša deca manje vrede?”. Teško, a nadasve, mučno pitanje!

Hajde da sprovedemo kratku računicu. Kao reprezenta “ostatka Srbije” uzećemo Region Južne i Istočne Srbije, tradicionalno najsiromašniji. RZS nam saopštava da je prosečna neto zarada juna 2023. u ovom delu “Stradije” iznosila oko 73.000 dinara. U istom periodu Beogradski region beleži skoro 109.000 “dindži”. Štaviše, medijalna neto zarada u Srbiji za jun 2023. iznosila je 65.358 dinara, što znači da je 50% zaposlenih ostvarilo zaradu do tog iznosa. Pitamo se odakle potiče većina ljudi koja nije prebacila “magičnu brojku” od 65.000 dinara?

Kada pogledamo sve oblasti u Srbiji, vidimo da Jablanička i Pčinjska “dominiraju” u prosečnoj zaradi – u proseku jedva dobacuju do 65.000 dinara. Tradicionalno “jezgro glasova” skoro svih vlasti poslednjih decenija “grca” u siromaštvu, ali mu je zato na poklon dat novi stadion – i više od igre.

Naša vlast obožava statistiku. Često možemo čuti kako se zarade povećavaju. Tačno, ne kažemo da se ne povećavaju. Evo jednog reprezentativnog podatka: bruto i neto zarade u prvoj polovini 2023. godine REALNO su povećane u odnosu na isti period prošle godine za, zamislite, 0,1%. Pa to je “istorijsko povećanje”!

Ajmo dalje. Kažu naši dušebrižnici da zarade rastu i da ne brinemo. No, svaki iole razuman čovek zna da zarada vredi onoliko koliko možemo kupiti proizvoda i usluga. Letimičan pogled na Novu prosečnu potrošačku korpu za maj 2023. kaže da je ona iznosila oko 99.000 dinara, a Nova minimalna prosečna potrošačka korpa skoro 52.000 dinara. Za pokriće prve bilo je potrebno 1,15 prosečnih zarada, a druge 0,60 prosečne zarade. Od gradova, u pogledu kupovne moći, zlatnu medalju dobija Beograd, srebro Novi Sad, a bronzu Smederevo (izvor: Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine RS).

Zadržimo se na poslednjem podatku o kupovnoj moći. Beograđani su u proseku najmoćniji u pogledu kupovine u odnosu na “ostatak Srbije”. Beograđani su najmoćniji i u svakom drugom pogledu, recimo, mogu lakše da se zaposle, imaju veći izbor škola i fakulteta, bolje zdravstvo, veći izbor odevnih i drugih predmeta… Generalno, veće su mogućnosti za napredovanje, što je možda i najvažnije u životu prosečnog čoveka!

Pošto u proseku Beograd tako lepo stoji, iako i u glavnom gradu postoje siromašni slojevi stanovništva, onda je “logično” da se obezbede i besplatni udžbenici i besplatni vrtići. To će obradovati siromašnije građane glavnoga grada, ali i svu bogatu “naprednu” svitu koja se sjatila u glavni grad, te od silnih para (i moći) i ne vidi šta se dešava u “ostatku Srbije”. Njima će ove mere naročito da pogoduju, te mogu da se opuste dok gledaju specijalizovane TV serije o našim bogatašima, da ne kažem, skorojevićima.

Socijalna politika je ona koja bi trebalo da važi na teritoriji cele države i ona bi trebalo posebno da cilja siromašnije regione i područja. Kod nas je obrnuto, jer kako drugačije objasniti da roditelji dece u nekoj siromašnoj varošici plaćaju komplet, za recimo, peti razred osnovne škole u iznosu od oko 15.000 dinara, dok su roditelji dece u Beogradu oslobođeni tog tereta? Socijalna politika se očito vodi u korist najbogatijih, a na štetu najsiromašnijih. Mašala!

I sada neko će reći: pa neka svaka opština vodi svoju socijalnu politiku, kao što se to i čini u “Stradiji”. To je vrlo mudar savet, te preporučujemo da, recimo, Crna Trava ili neka druga manja opština pruži svome stanovništvu tu privilegiju. Uh, a kom stanovništvu? Pa ono je otišlo ili će otići, a gde? Pa, “za Beograd, za Beograd”!

Zato, predlažemo da se bar smanje troškovi odlaska u Beli Grad. Nabavite crne autobuse, smestite sve ovo što je (pre)ostalo u zaboravljenim i zabačenim delovima “Stradije”, i odvezite u glavni grad. Ako vi nećete, neko će se već setiti i zaraditi na transportu. Ljudi hoće da žive pristojno, a to može pružiti samo naš Svetli Grad.

A vi koji ste otišli, ne zaboravite (pre)ostalu manjinu u “tamnom vilajetu”, pošaljite koju razglednicu, i koju paricu. Primamo sve, i dinare i stranu valutu koju ćete verovatno uskoro i uvesti. Jer, ipak je ovde po sredi ništa drugo nego stvaranje “države u državi”!