Efikasnost pravosuđa u Srbiji: Istina i zablude

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Posle dugogodišnje parnice, stranka, koja je izgubila, izlazi iz suda i rezignirano priča svome advokatu: „Ovi naši sudovi nisu samo korumpirani, nego i neefikasni; tri godine mlatim se u ovoj parnici, potroših silne pare, i na kraju, šta – ništa, izgubih sve”. Za to vreme, pobednička strana u sporu razdragano svome prijatelju iskazuje hvalospeve o srpskom pravosuđu.

Prvi, generalizovani stav o neefikasnosti srpskog pravosuđa, širi se poput zaraze. Prijatelj gubitnične strane prenosi svom prijatelju, ovaj svom, i tako u nedogled. Sada zamislite sve one parnice u Srbiji u kojima, po prirodi stvari, jedna strana nešto gubi, a druga dobija, koliko ćemo imati nezadovoljnih ljudi sa stavom: ovo pravosuđe ništa ne valja i nije efikasno. Na kraju, kao ishod dobijamo opštevažeći stav o neefikasnosti srpskog pravosuđa.

Kada neko polazi od ove premise, on će pronaći sve dokaze da je potvrdi (tzv. konfirmacijska pristrasnost). Tako će, kada vidi sudiju da priča sa advokatom, reći: „Evo dila, šta sam vam rekao”, ili će čitati novine u kojima se prikazuju samo negativni primeri iz našeg pravosuđa, recimo, o nekoj parnici koja je trajala 10 godina. Kada neko pokuša da ga razuveri da ima i svetlijih primera (to može biti i naš pobednik u parnici, koji takođe može biti pristrasan u pozitivnoj oceni pravosuđa), onda naš „negativac” sve to odbacuje sa indignacijom.

Pa dobro, da li je naše pravosuđe efikasno ili ne? Ako nešto hoćemo da proverimo, onda ga moramo uporediti sa nečim. U ovom slučaju, neka to bude najnoviji Izveštaj o efikasnosti pravosuđa evropskih zemalja, koji objavljuje Evropska komisija za efikasnost pravosuđa (SEPEŽ), osnovana od strane Saveta Evrope 2002. godine. Šta on kaže?

Krenimo redom (brojke namerno izostavljamo). U parničnoj materiji (građanski i privredni sporovi), u pogledu stope ažurnosti sudova (savladavanja priliva predmeta), Srbija prati evropski trend! Ma da li je moguće? Čak i u pogledu dužine trajanja parničnih postupaka ne stojimo toliko loše. Nerešeni parnični predmeti rastu u Srbiji, ali rastu i u Evropi. Pogledajte sad u upravnoj materiji: Srbija beleži pozitivan trend u pogledu ažurnosti upravnih sudova, i prati evropski trend u pogledu dužine trajanja upravno-sudskih postupaka, uz porast nerešenih predmeta. Konačno, u krivičnoj materiji, Srbija je neznatno ispod evropskog proseka u pogledu ažurnosti sudova i dužine trajanja krivičnih postupaka, ali se ovaj (drugi) indikator poboljšava.

Generalni zaključak glasi: ma, nismo mi toliko neefikasni kao što se priča. Naprotiv, u mnogim segmentima smo i ispred pojedinih evropskih zemalja. Recimo, u upravnoj materiji, bolje stojimo od jedne „velike” Francuske ili Italije. I u parničnoj materiji, bolje stojimo, recimo, od Italije ili Hrvatske.

Gledajte sada ovaj najnoviji podatak iz Izveštaja Vrhovnog kasacionog suda: naše pravosuđe beleži smanjenje broja nerešenih predmeta u radu, uprkos enormnom povećanju priliva, što je posledica povećanja ukupnog broja rešenih predmeta. Razlog: povećano angažovanje sudija i preduzete sistemske mere za smanjenje broja starih predmeta. Da li je moguće? Naša država preuzela sistemske mere!? Pa to se ne uklapa u opštu sliku o našoj državi i našem pravosuđu!

Da li je stanje u srpskom pravosuđu sjajno? Nije, naravno! Još puno toga treba popraviti, ali se popravlja. Da li želimo to da vidimo? Naši junaci, gubitnici u parnicama, ne žele, što je donekle i razumljivo (ali nije opravdano), a opšta javnost, da li želi?

Odgovor: nekada je dovoljan samo jedan klik mišem na kompjuteru da proverimo naše stavove. No, uvek ostaje pitanje: da li mi želimo da proverimo svoje stavove ili želimo samo da verujemo u ono što smo sebe ubedili ili nekritički prihvatili od drugih? Čini mi se da u našoj javnosti, bar kada je reč o pravosuđu, nažalost, dominira ovaj drugi pristup!

Danijel Kaneman, poznati svetski psiholog, upotrebljava odličan izraz „postoji samo ono što vidimo”, ili skraćeno: PSOŠV! A, ono, što ne vidimo, ne želimo ni da saznamo. Zašto? Zato što smo, kao ljudi, skloni epistemološkoj aroganciji (izraz Nasima Taleba). Naši ljudi koriste odličnu izreku za nekog ko misli da sve zna: „posisao svetsku mudrost”.

Ako sam nekog podstakao da preispita svoj stav o efikasnosti našeg pravosuđa, makar jednog čoveka (većem broju se i ne nadam), biću zadovoljan!