Ja sam Crnogorac

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Promenljivi i nestalni mesec februar 2019. „zime Gospodnje“ obeležili su brojni događaji, kojih u našoj zemlji, sudeći bar prema njihovoj zanimljivosti, ima na pretek. No, čini se, ipak, da je „headline and breaking news“ meseca „promene“ (hrv. veljače, u značenju meseca veljanja ili promena) bila vest koja je „potresla“ ceo „brdoviti“ region, i koja je, kako Tanjug javlja, glasila ovako:

Vaterpolisti Crvene zvezde napadnuti su u kafiću u Splitu, a jedan od njih je skočio u more kako bi se spasao, prenose hrvatski mediji.

Strasti su se uzburkale i sa ove i sa one „strane“, a možda i „u sredini“ (brdovitoj Bosni koja se uvek nađe u svakom uzavrelom loncu), a zbog nacionalnog obeležja jednog od aktera ovog nemilog događaja, sigurno i u našoj bratskoj i kršnoj Gori Crnoj. Za naše južne, a ujedno i severne susede bratskoj mediteranskoj zemlji (Makedonce), ne znam tačno, a isto se može reći i za one koji prvi „pobegoše“ iz naše zajedničke trošne kuće (Slovence).

Možemo samo pretpostaviti da je ovaj događaj i njima bar privukao pažnju, ali to sigurno ne umanjuje njegov značaj, jer dok su dva ključna rivala u igri (kao Real i Barselona), onda je ona svakako zanimljiva i napeta!

Dakle, opet SRBI i opet HRVATI, ali i po koji Crnogorac! U međuvremenu, događaj dobija toliko na značaju da su počele da kolaju šale na njegov račun, odnosno na račun njegovog možda i glavnog aktera: „kraljevskog“ Crnogorca. Tih dana primasmo preko Vajbera šaljive poruke sa aluzijom na „crnogorstvo“ od onih kojima je do tih šala i stalo, ali, pazite, osetismo i burne reakcije ozlojeđenih srpskih nacionalista frustriranih činjenicom da se neko nije poneo kao „pravi Srbin“, a „Crnogorac“ je! Sramota!

A drugi nacionalisti sa one „strane“, pored ustaljenih termina tipa „ćetnik“ (na koje smo odavno navikli), sprdaše se takođe. Moglo se čuti da su ti Splićani naročito dovitljivi i da ceo onaj snimak u kojem niko, osim jedne devojke, nije pomogao nesrećnom čoveku, u stvari predstavlja jedan komičan događaj koji opisuje upravo njihovu duhovitu prirodu, o kojoj, manje-više, svi sve znamo. Iskreno, ja ne znam, niti mi je duhovita!

Dakle, splitski događaj regionalnog karaktera postade jedna obična sprdnja sa ove i sa one strane. Otvoreno je pitanje da li su ga mediji takvim učinili ili bi imao isti karakter i bez njih. Skloniji sam verovanju da je ovo drugo tačnije, jer u našoj burnoj prošlosti nije bilo medija (bar ne ovakvih), a hrvatsko-srpskih sprdnji jeste, i to na pretek!

Avaj. U isto to vreme kada se odigrao ovaj „krucijalni“ događaj obreo sam se u jednoj zemlji prema kojoj gajimo ambivalentna osećanja. S jedne strane volimo je jer nam pruža neslućene mogućnosti izvoza, a našim gastarbajterima (nem. gostujućim radnicima) neslućene zarade (koje opet do nas dođu), a s druge strane, mrzimo je jer nam je u prošlosti toliko zagorčavala život (a možda i sada), a i njeni pripadnici imaju onaj čuveni „hladni“ mentalitet.

I tako tog hladnog februara (veljače), nađoh se na teritoriji SR Nemačke i to na granici sa Francuskom i Luksemburgom. Zato sam splitski događaj mogao da posmatram iz jedne drugačije perspektive, neko bi rekao „ptičije“. A da cela moja lična opservacija istog bude interesantnija, upravo na teritoriji (iz ugla splitskog događaja) te „neutralne“ zemlje, nekoliko dana pre njegovog nastupanja, pokrenuh razgovor „o nama“ sa mojim hrvatskim kolegom. Da, da, sa Hrvatom!

U istorijske „istine“ nismo dirali, samo smo ih spomenuli. Ono što me je više zanimalo jeste percepcija hrvatske javnosti o nama (bar one većinske). Od mnoštva tema, saznah da se njihovoj javnosti serviraju samo određene informacije o nama u cilju nacionalne homogenizacije. U Srbiji sam odavno spoznao da se to vešto, manje-više, isto čini, ko god da je na vlasti.

Dobro, sada će neko ući u pitanje „intenziteta“ prezentovanja tih informacija, ali to nije toliko bitno. Ono što me je naročito ohrabrilo jeste način na koji smo vodili razgovor o tim „teškim i bolnim pitanjima“, a on je tekao uz maksimalno uvažavanje, pre svega, ličnosti sagovornika, a onda i različitih percepcija i procena (pogrešnih ili ne) naših zajedničkih bolnih tema. Pomislio sam: „Jel to onaj „Hrvat“ iz naših stereotipnih slika?“

I sada pitanje: pa dobro, u čemu je onda problem u našim odnosima? U našim „grešnim“ nacijama, u narcizmu malih razlika, u političkim elitama, u medijima, itd. Od mnoštva tih uzroka izdvojio bih dva ključna: prevalentno KOLEKTIVISTIČKO RAZMIŠLJANJE dvaju naroda i IDEOLOGIJU POLITIČKIH ELITA koje upravo tim načinom razmišljanja „debelo“ manipulišu. I to se vekovima radi! Svi drugi, brojni mediji i druge glasonoše, samo toj svrsi i služe!

I sada da se vratimo na našeg nesrećnog Crnogorca (ili Srbina?)! Vest je mogla da glasi i ovako:

Igrače vaterpolo kluba Crvena zvezda napala je izmanipulisana grupa ljudi prilikom gostovanja u Splitu. Golman istoimenog kluba, u strahu za sopstveni život, skočio je u more. Nesrećnom čoveku pritekla je u pomoć samo jedna žena.

Nekoliko pitanja za kraj:

• Ima li u ovoj vesti nekog nacionalnog obeležja?
• Da li je ovako koncipirana vest netačna?
• Na šta ova vest usmerava našu pažnju: na pitanje „ljudskosti“ ili na pitanje „nacije“?

Prosudite sami!