Koja ste vi Srbija?

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Kišno subotnje popodne. Užurbano ulazim u taksi, izgovaram željenu destinaciju, kad ono, nije prošao ni minut, a taksista (gle čuda, isti onaj koji mi je ranije pričao o „korumpiranom pravosuđu i državi”) kreće o politici i preusmerava moju pažnju na njegov govor. Ovog puta oštricu napada usmerava na Vučića i njegovu politiku. Na moje pitanje kako je moguće da su maltene svi ljudi koje srećem protiv Vučića, a on dobija preko dva miliona glasova, taksista odgovara kao iz topa:

„Pokradeni izbori, ma nema on ni 700.000 glasova” (valjda je toliko rekao) i počinje da iznosi podatke i dokaze u prilog svojoj tvrdnji. Na moje pitanje iz kojih izvora dolaze ti podaci, sledi odgovor: „Čitam ja”, kao da je namerno hteo da ostane malo zagonetan. Meni je samo stvorio sumnju da čita tabloide koji to objavljuju. Na kraju, morao sam malo duže da ostanem u taksiju kako bih do kraja (nerado) ispratio monolog svog cenjenog vozača.

Stižem na odredište, i posle prijatnog ćaskanja sa društvom, kreće razgovor, a o čemu bi drugom, nego o politici. Ovoga puta tema: protesti nakon izbora. Iznosim stav da ljudi imaju pravo da protestuju, ali da ne vidim baš njihovu svrhovitost nakon izbora (nije bitno da li sam u pravu ili ne za ono što sledi), kad ono opet kreće salva „tačnih informacija”, ali ovog puta u potpunu odbranu Vučića i njegove politike. U nastavku, dobijam i „precizne informacije” o jačini naše vojske i predviđanju ishoda potencijalnog sukoba na Kosovu. S tim u vezi, ogradih se od teme, uz obrazloženje da ne poznajem materiju, i tolerantno saslušah jednog od mojih sagovornika do kraja.  

Zašto ova dva primera? Da bih pokazao da moji glavni junaci ne znaju ništa, nisu dobro informisani ili da su pristrasni? Ne! Evo odgovora u nastavku.

Zamislite da u taksi ulazi neki „autentični” predstavnik građanske Srbije iz „kruga dvojke”, a pri tom je krenuo na sastanak sa svojim istomišljenicima na temu: „Zašto su Srbi krivi za sve ratove na prostoru nakadašnje Jugoslavije i zašto ne prihvataju krivicu za počinjene zločine?” ili na temu „Zašto je ova autoritarna, primitivna i neobrazovana Srbija toliko skrenula sa svog evropskog puta?”. Kako bi razgovor tekao sa vozačem? Prepuštam imaginaciji potencijalnih čitalaca kolumne!

U izvrsnom naučnom radu dveju koleginica I. Spasić i T. Petrović, Varijante „Treće Srbije” (objavljenom 2012. u časopisu Filozofija i društvo) precizno se elaborira teza o postojanju nekoliko „Srbija”. „Prva”, nacionalistička, autoritarna (prepuštam dalje nabrajanje čitaocima), „Druga”, građanska, obrazovana (ona iz „kruga dvojke”) i „Treća” koja se nudi kao alternativa prethodnim dvema „Srbijama”. Autorke objašnjavaju kako postoje nekoliko varijanti „Treće Srbije”, ali da je svima njima zajedničko da propagiraju prevazilaženje veštačke podele na „Prvu” i „Drugu” Srbiju, odnosno da ih krasi jedan novi moralni imperativ izdizanja iznad pređašnje dihotomije!

U radu se, između ostalog, spominje da „Prva Srbija” faktički i ne postoji, nego da ju je stvorila „Druga Srbija”, ali i da ova „Druga” ima jasnu ideološku orijentaciju, koja još više ojačava prisustvom „Prve”.

Neka, hipotetički, naša dva glavna junaka budu predstavnici „Prve Srbije”, nacionalističke, nezavisno od toga da li vole ili ne vole Vučića. To su oni „zli i prljavi” momci koji nikako da dozvole da se „građanska” Srbija razvije. Da li je to tačno? Možda i jeste. Ne znam! Ali ovo znam, da je i „Prva Srbija” takođe Srbija i da postoji u realnosti. Da li mi se takva realnost sviđa? Možda i ne. Verovatno bih se i složio sa nekim predstavnikom „Druge Srbije”. Ali, ja tu realnost prihvatam i, za razliku od njih (možda ne svih), uvažavam! Štaviše, ne želim da je menjam, zato što smatram da se ona i ne može promeniti, a svakako ne može nametanjem drugačijeg mišljenja i na silu!

Da li sam ja možda predstavnik „Treće Srbije”? Dâ se zaključiti da jesam! Ali samo uslovno! Jer ja i ne prihvatam ovu podelu, osim iz analitičkih razloga – da bi mojim čitaocima bilo jasnije o čemu pričam.

Taj isti taksista ili neki nekritički obožavalac Vučića ima jednako pravo glasa i pravo na svoj stav, kakav god on bio. Jednostavno ću im reći da se ne slažem sa njima, ali (jedno veliko ALI),  uz (nekada možda i vešto) uvažavanje njihovog stava! Na kraju krajeva, osećam potrebu da odbranim svoje junake koji me toliko inspirišu na pisanje!  

I za kraj jedno retoričko pitanje: „Da li je moguća ta građanska Srbija, o kojoj toliko pričaju predstavnici „kruga dvojke”, bez tolerisanja različitih, možda i očito pogrešnih stavova?” Ostavljam čitaocima slobodu da sami nađu odgovor na ovo pitanje, a moj odgovor, pretpostavljam, da naziru!