#Kosovo

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Dana 20. novembra 2018. godine, u prepodnevnim časovima, u nestrpljivom očekivanju rezultata glasanja na Generalnoj skupštini Interpola u Dubaiju, konačno stiže vest ispisana velikim slovima: POBEDA! Kosovo nije primljeno u članstvo u ovoj međunarodnoj policijskoj organizaciji – protiv prijema Kosova u Interpol glasala je 51 država, 68 bilo je „za“, a uzdržanih 16. Članovi naše delegacije egzaltirani, Predsednik vidno raspoložen, a Ministar spoljnih poslova, u svom maniru, „zaštitnički“ podseća drugu stranu da im je lepo rekao da nije trebalo ni da se prijave, da se ne brukaju, i dodaje:

„…pa preko koga su hteli u Interpol tako su i prošli. Rekao sam Kurcu, ti si pametan čovek, pa koja budala je na strani gubitnika.“

I ti „gubitnici“, u očajanju i besu zbog izgubljene bitke na bojištu zvanom „Interpol“, već sutradan rešiše: „Eee nećete ga majci. Šta mislite Srbi, ko ste vi, videće svoga Boga“. I tako, u takvom „sjajnom“ raspoloženju, ali i nastojanju da dokažu sebi i drugima da su 100% u pravu, da potvrde svoju suverenost i nezavisnost 100%, i da nas 100% uvere da se ne šale sa nama, udariše po našim plećima 100%, i to ničim drugim no taksama. „Šta ćete, nema oružja, druge su okolnosti, a mora se udariti nečim, makar i ekonomskim merama“ – rezonuju naši dojučerašnji „prijatelji“ posle „interpolske tragedije“. I misle još: „Udarićemo po njima, oni su ionako naivni, i uvek se upecaju, samo oštro sa njima, pa da posle pokupimo sve lovorike“.

Kad ono, iznenađenje. Reakcije, bar neke oštre, nema, pa nema! Vučić ispekao zanat: pustio malo ministre da „laju“, a on smišlja kontrameru, koja nam se ne bi vratila ko bumerang (naše omiljeno oružje iz prošlosti). Opasan je taj Vučić: smislio kontrapolitiku koja nije kontraproduktivna. Dakle, strpljivo čekamo i udaramo iz kontre. Da podsetim, takvom taktikom Zvezda je postala evropski šampion. Na redu je sada naša glavna „politička zvezda“.

I tako, naredi Vožd našim ljudima na KiM da daju ostavke na funkcije gradonačelnika i da čekaju dalje poteze druge strane. Istovremeno u koordinaciji sa Predsednikom, Premijerka pokreće pravnu „bitku“ u okviru CEFTA sporazuma. Očito, u očima svetske javnosti više ne možemo da budemo „loši momci“. Ne mogu više ništa da nam „nađu“, a hteli bi verovatno. Navikli da nas grde, pa navikli, ali dete se opametilo, poraslo je! Ma naćiće oni već nešto – jednom loš momak, zauvek loš. Šta ćete, grešna mladost!

A u isto vreme, onako nečujno, pa nešto glasnije, doduše, oprezno, čuju se prvi glasovi iz Brisela, a onda iz Vašingtona, da su takse neprimerene, i MOLI SE (pardon, „poziva se“) Kosovo da ih povuče. Ljudi dovedeni u nezgodan položaj, moraju ipak nešto da kažu, jer te „ekonomske mere“, čak i da je Srbija krenula puškama na Kosovo, ne bi bile opravdane. Znaju to na Zapadu, osetljivi su oni na reči i dela Adama Smita. Da nije nešto iz Smitovog korpusa, obrušili bi se na nas, a ovako, njihovo „mezimče“ ih satera u ćošak, pardon, u neprijatan položaj. Pa dobro, moramo da ih razumemo, ne ide da se ide protiv ključnog ideologa (zapadne) tržišne ekonomije!

I tu nije kraj priče. Nakon ovih događaja, znameniti Tači dobija poziv za putovanje u Vašington. I onako u prijateljskom razgovoru sa svojim mentorima (koji, doduše, malo „popustiše uzde“ prema nama, ali samo malo, ne valja mnogo), saopštava da je sada vreme za ISTORIJSKI DOGOVOR. Pa normalno, šta se čudite?! Baš je sada vreme, 100% takse, pa 100% dogovor! Tako to rade vešti pregovarači, prekaljeni borci za „multietničko Kosovo“.

A mi, šta da radimo? Stižu „pametni” predlozi za ubrzanje pregovora i postizanje sporazuma: da zamolimo drugu stranu, prvo, da povuče takse od 100%, a ako baš ne može, ono bar da ih snizi na prethodnih 10%, jer nam je to sada prihvatljivo. Živ se čovek na sve navikne, a naročito mi Srbi – mudra je ova druga strana. Drugo, sve što se u međuvremenu desilo, svi troškovi koje je ova „genijalna“ ekonomska mera uzrokovala, neka idu na naš račun. Ma kada je bal, neka je sa muzikom. Pa, mi smo poznati k’o begovi, a kada je „Beg bio cicija“. A plus, ‘oćemo i mi taj sporazum, pa još ISTORIJSKI!

I tako, „istorijski sporazum“ je u izgledu, samo što nije zaključen, a pripadnici srpskoga roda sa KiM slušaju sirene ujutru, čekaju lekove i mleko, ne smeju da napuštaju posao, dok pojedini pripadnici onog drugog, albanskog korpusa, spaljuju proizvode po etničkoj liniji. ‘Oćeš srpski proizvod, e ne može, samo albanski, ili „srpski“, ali koga je proizvela američka firma, ili nemačka, ili italijanska, ili… Ko će to da utvrdi!

I to je, dragi čitaoci, atmosfera za istorijski sporazum! EKONOMSKI ŠOVINIZAM u toku pregovora oko pravno obavezujućeg sporazuma! Što je mnogo, mnogo je!

Zato, ćeraćemo se mi još, ali ovog puta, da budemo pošteni, „ćeranje“ nismo mi uzrokovali! Dobro, možda je malo naš „raspevani“ Ministar preterao, ali, valjda imamo i mi pravo da se radujemo, bar za taj „famozni“ Interpol, ako već moramo da „gutamo žabe“ za konačni sporazum!