Mi sa periferije i vi iz centra

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Velika najava, veliki događaj konačno u Nišu! Nakon toliko glavobolja Ministra zdravlja i Predsednika države, kao psihosomatska reakcija na osećanje tuge i žaljenja zbog kašnjenja radova, otvara se novi zdravstveni centar u našem gradu!

Dolaze svi, ne samo uvaženi Predsednik Republike Srbije, nego i poštovana Premijerka i to sa svim članovima svog kabineta. Mediji prenose Predsednikovu izjavu da je u „remek delo za grad Niš”, uloženo ni manje, ni više nego 35 miliona evra, a zajedno sa opremom skoro 50 miliona evra!

Dok pišem ovu kolumnu, a gde čuda baš tog dana kada je zakazan „spektakl neviđenih razmera” u gradu na Nišavi, nadvijaju se oblaci nad gradom. Ne toliko crni, više onako sivkasto-beli, sa sitnom i dosadnom kišom u najavi, i kao da prete da ugroze ovaj veličanstveni događaj, zbog koga su me upozorili ovih dana da ne idem kolima ka gradu zbog mogućeg zastoja u saobraćaju. No, organizator se, ipak, ovog puta pokazao pametnijim, jer je „predstavu” zakazao u nedelju i to tačno u podne! Ostaje da se vidi ko će iseći vrpcu, Predsednik ili Premijerka!

Da ne bi zvučalo da imam nešto protiv otvaranja novog zdravstvenog centra, iskoristio bih prisustvo državne vrhuške da postavim nekoliko pitanja koja verovatno tište brojne građane ne samo Niša, nego i svih opština koje nisu u „centru”, koje čine ono što se u medijima sa nacionalnom frekvencijom (zamislite, „nacionalnom”) naziva PERIFERIJOM, ili, nešto blaže, UNUTRAŠNOŠĆU!

Dakle, prvo, možda i najvažnije, pitanje sa „periferije Srbije” glasi: kada će se vlast (pogotovo ova izvršna) postarati, na bilo koji način, da ova država zaista postane država jednakih mogućnosti za sve njene građane?

Na šta mislim konkretno? Evo nekih podataka za 2017. godinu: prosečna BRUTO zarada po zaposlenom u Beogradskoj oblasti iznosi preko 80.000 dinara, dok u Nišavskoj oblasti manje od 57.000 dinara; 85.000 dinara na Vračaru, 59.000 dinara na Medijani. Po regionima, najmanje je zaposlenih lica u Južnoj i Istočnoj Srbiji.

Osim ovog, pođite, dragi čitaoci, svako od svoje profesije, i recite da li u svom poslu, ma kojim da se bavite, imate jednake mogućnosti za napredovanje i usavršavanje kao i vaše kolege iz „centra”?

Drugo pitanje, koje se nadovezuje na prvo, i oko koga se često vode polemike u delu niškog građanstva, pogotovo onog intelektualnog, glasi: ko je odgovoran za izgradnju društva i države jednakih mogućnosti? Ko? Mi sa „periferije” ili oni u čijim su rukama poluge moći?

Možda ipak „periferija” treba da pokaže više razumevanja za „centar”. Pazite, „centar” je centar, nije mu lako, svi se slivaju u njega, hoće da i oni budu u njemu i da uzmu deo kolača, ili, ako ništa drugo, bar ono što ostane od podele tog kolača. A one sitne mrvice, koje niko iz tog famoznog centra ne želi, zna se kome sleduju.

I sad na te mrvice, za koje se ljudi sa „periferije” bore i otimaju, što često izaziva oštre sukobe i neslaganja oko procene toga ko je odgovoran za takvo stanje stvari, treba da zaboravimo, da ih zabašurimo, i to u jeku spektakularnog događaja koji nam taj isti „centar” priređuje ni manje ni više nego u našem gradu!

No, nazavisno od toga, mi smo dobri domaćini, ugostićemo ih, uvažiti i dobiće klopu kakvu nigde nisu probali! Biće im lepo, ne sumnjam u to! U krajnjoj liniji, tako i treba! Ali šta ne treba?

Ne treba građani ovog grada da sebe razdiru i prozivaju, što često podstiču neki kulturni i intelektualni poslenici iz Niša pričom da smo mi odgovorni za to što se u Nišu ne živi dobro, nego, baš suprotno, treba da postave pitanje odgovornosti vladajućoj vrhuški, i to možda baš sada kada su ovde, na „našem terenu”. Dobro, može i nakon ručka, uz čašu vina, kako im ne bi preselo!

A na to pitanje, mi „periferci” već znamo odgovor: u Nišu i drugim mestima van Beograda ne živi se lošije zato što smo mi nesposobni ili manje produktivni. Naprotiv, živi se lošije jer pravila igre, i to u svim oblastima društvenog života, nisu podešena tako da se svima pruži jednaka mogućnost za unapređenje života i napredovanje u poslu! I to traje godinama. Da jesu podešena kako treba, mi bismo rekli, „svaka čast”, bolji ste!

Ovako, ne preostaje nam ništa drugo nego da vam nakon kulturne dobrodošlice, sečenja vrpce i drugih marketinških trikova postavimo pitanja koja nas tište! Verovatno ćete na njih zaboraviti odmah nakon prijatnog ručka i flaše vina, i reći: evo imate zdravstveni centar, šta ‘oćete sad! E pa hoćemo da ličimo na razvijene zapadne države u kojima nema tolikih regionalnih razlika!

I upozoravamo, da smo brojne teritorije i stanovništvo gubili upravo njihovim osiromašenjem! Možda to ne vidite (kao što mnogi u prošlosti nisu videli), jer ipak ste vi u „centru”, a „centar” je, po prirodi stvari, zagledan u sebe, ali mi vidimo i zato vam skrećemo pažnju! U svakom slučaju, aj’ živi bili, pa videli!