Mladi u politici i moralna hrabrost

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Svakom iole pronicljivom posmatraču društvenih dešavanja u Srbiji danas je jasno da su mladi nezadovoljni životom u Srbiji, da perspektivu vide u inostranstvu, da ih nerviraju korupcija, nepotizam i društveno raslojavanje na štetu nekadašnje srednje klase, da su pomalo zbunjeni političkom situacijom i pravcem kojim ide naša država (EU-Rusija mentalna dihotomija), da ne vole političare, itd.

Ovakvo rezonovanje mladih u Srbiji, generalno, potvrđuje i istraživanje Evropskog pokreta u Srbiji i FPN iz 2016. godine pod nazivom „Srbija i Evropa u očima mladih“.

Interesantna je činjenica da nezadovoljstvo mladih životom u Srbiji ne jenjava prethodne dve decenije i da su „tačke nerviranja“ usmerene manje-više na iste ili slične društvene pojave. Budući da pripadam buntovnoj generaciji 90-ih, a da su od tada prošle više od dve decenije, sada stvari mogu posmatrati iz različitih perspektiva: mladog emotivnog bundžije i pripadnika srednje generacije sklonog racionalnosti.

Svestan činjenice da u svakoj mladosti ima preterivanja (to je ova stečena racionalnost), neminovno se nameće pitanje: ko je odgovoran što se „stanje stvari“ nije promenilo uprkos svim preduzetim reformama u poslednje dve decenije? Koji su koreni ovog transgeneracijskog nezadovoljstva mladih ljudi? Da li se zadovoljstvo gradi odozgo-nadole (od države ka pojedincima) ili odozdo-nagore (od pojedinaca ka državi)?

Pa da ponudim neke odgovore koji će pokrenuti mlade, možda i starije, na razmišljanje.

Prvo, mladi čovek veruje da će menjajući sistem promeniti sopstveni život i život svoje okoline. Zato je on sklon buntovništvu i revolucionarnom ponašanju. Da li je ovo tačno? Samo delimično. Iskustvo nas uči da se društva menjaju evolutivno, a ne revolucionarno. Da li to znači da je „svaka revolucija pojela svoju decu“? Možda i jeste, ali su ta deca neminovno ostavila trag, uprkos „uzaludnosti podnete žrtve“. Naknadni uvid to potvrđuje. Implikacija ovog stava jeste da mladi imaju ključnu ulogu u menjanju društva svojim prirodnim buntovništvom i željom za promenom.

No, da li su danas mladi buntovni? Utisak je, prima facie, da nisu; kao da su ili zreliji i ozbiljniji ili pasivniji i nezainteresovani za društvena dešavanja. Spomenuto istraživanje kaže da većina njih ne prati politička dešavanja, da ogromna većina nije član političke partije niti veruje nekom političaru. No, potencijalno članstvo u partiji bilo bi zbog ideologije ili šanse da učestvuju u promeni ili nađu posao.

Ako ostavimo po strani njihovu percepciju kako mogu naći posao (koja uopšte nije netačna), možemo videti da mlade privlači ideja ili mogućnost promene. Sledi da potencijal za promenom kod njih i dalje postoji, ali da na političkom tržištu ne vide partiju ili pokret kome bi se pridružili. Kao da im se višestranačje u Srbiji smučilo i da ne žele da učestvuju u toj kaljuzi.

Postavlja se pitanje: ko je odgovoran za ovaj odbojan stav mladih prema politici ili političarima? Pa upravo starije generacije koje su dozvolile da u politici dominiraju razni diletanti, mešetari, lovci na trofeje. Rečju, ljudi bez moralnog kompasa!

Time dolazimo do ključnog koncepta: koncepta moralne hrabrosti. Šta je to? Vredi li on uopšte? – cinično se pitaju (verovatno i smeju) gorespomenuti pripadnici „srpske političke elite“. Moralna hrabost je jedna od manifestacija hrabrosti, pored fizičke i intelektualne, uprkos tome što se one prepliću. Moralno hrabar je ovaj čovek koji ostaje čvrsto uveren u sopstvena uverenja uprkos raznim spoljašnjim rizicima ili unutrašnjim dilemama. Takav čovek je istrajan, uporan i beskompromisan u svojim stavovima. On javno iznosi svoje stavove, nehajući za posledice, potpuno suprotno od moralnog kukavice.

Upravo ovakvi duhovno snažni ljudi, a njih ima u svim generacijama, poklekli su pred najezdom gramzivih i izgubili bitku na političkom tržištu. Između ostalog, posledica toga jeste da današnja generacija mladih ima neverujući stav u političare i mogućnost promene bilo čega u društvu.

Da ne bismo ponavljali greške „naših očeva“ i prenosili i učvršćivali transgeneracijsko nezadovoljstvo nužno je da se srednja generacija, možda i starija, probudi i politiku shvati kao krajnje praktičnu i racionalnu delatnost kojom se menjaju stvari u društvu (od ležećeg policajca do sistemskih zakona). Tek tada možemo očekivati „buđenje“ mladih, jer je njima neophodno da se na nekog oslone i na taj način ostvare sopstvene potencijale. Njima su potrebni uzori koji rade, a ne koji pričaju!

Cenu našeg neuključivanja smo videli, a vidimo je i sada u državi i našem gradu. Možemo ostati i neaktivni, ali onda nemamo moralno (zamisli moralno!) pravo da kritikujemo i sejemo mrzovolju i nezadovoljstvo. Upravo se opšte zadovoljstvo gradi od pojedinaca, ali se multiplikuje i ima sinergijski efekat jedino udruživanjem i verom u „ispravnu stvar“!