O bezbednosti i političkom jeziku

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Laž obiđe pola sveta dok istina obuče svoje pantalone.

Vinston Čerčil

Nedavno je naš Predsednik na pitanje novinara da prokomentariše bezbednost u Srbiji rekao: „Srbija je danas najbezbednija zemlja u Evropi“ (vest preneo RTS na svom portalu 7.12.2018. godine). Tom prilikom je naglasio i da postoji kampanja u Srbiji u kojoj bi trebalo da se govori o užasnoj nebezbednosti Srbije.

Iako su ovi komentari dati u kontekstu stope krivičnih dela ubistava u Srbiji, i tom prilikom navođeni određeni statistički podaci koji potvrđuju trend pada te stope, ne može a da se ne usmeri pažnja na pitanje bezdednosti u Srbiji generalno. U krajnjem, sama rečenica da je „Srbija najbezbednija u Evropi“ (a koja je i kao podnaslov navedena u citiranom tekstu) upućuje na to. Sem toga, važno je reći i to da je stopa ubistava samo jedan od indikatora bezbednosti i mira u bilo kojoj zemlji, pored političke stabilnosti, političkog terora, percepcije kriminaliteta, izvoza oružja, odnosa sa susedima, itd.

S druge strane, da li postoji pomenuta kampanja ili ne, zaista se ne može precizno znati. No, čak i da pođemo od toga da postoji, pitanje ostaje isto: Da li je Srbija najbezbednija zemlja u Evropi? A, ako nije, koliko je zaista bezbedna za njene građane?

Na ovo, osnovno pitanje, a polazeći od višedecenijskog konflikta između Srbije i tzv. države Kosovo (u daljem tekstu: tzv. Kosovo), nadovezuje se i sledeće pitanje: Kolika je bezbednost u južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji?

Zato hajde sada da jezikom činjenica odgovorimo na postavljena pitanja, oslanjajući se na Izveštaj o globalnom indeksu mira iz 2018. godine, objavljen od strane Instituta za ekonomiju i mir iz Sidneja. Ovaj indeks meri stanje mira u svetu na bazi 23 kvantitativna i kvalitativna indikatora, i to u tri tematske oblasti:

1. nivo društvene sigurnosti i bezbednosti;

2. opseg domaćih i međunarodnih konflikata;

3. stepen militarizacije.

Prvo, od 163 zemlje na svetu (99,7% svetske populacije), Srbija se pozicionirala na 54. mesto. U prvih deset zemalja (redom) spadaju: Island, Novi Zeland, Austrija, Portugalija, Danska, Kanada, Češka, Singapur, Japan i Irska. U Evropi od 36 zemalja, Srbija je zauzela 27. mesto (Albanija je, recimo, na 26. mestu).

S druge strane, tzv. Kosovo, na mapi sveta, nalazi se na 92. mestu (BiH je na 89. mestu, Makedonija na 87. mestu). U Evropi, tzv. Kosovo je na pretposlednjem, 35. mestu, iznad Turske.

Dakle, 2018. godine, Srbija zauzima solidno 54. mesto na svetu u pogledu mira i očito značajno bolju poziciju u odnosu na tzv. Kosovo. Od bivših jugoslovenskih republika, bolje od nas pozicionirale su se jedino Hrvatska (na 27. mestu) i Slovenija (na sjajnom 11. mestu). Upada u oči i to da je u prvih deset zemalja na svetu, šest evropskih.

Po oblastima, Srbija značajno bolje stoji u odnosu na tzv. Kosovo u pogledu društvene bezbednosti i sigurnosti i opsega domaćih i inostranih konflikata. Interesantno je to da tzv. Kosovo bolje stoji u pogledu stepena militarizacije. No, opet 2:1, za Srbiju.

U Evropi, inače i dalje najbezbednijem regionu na svetu u poslednjih deset godina (uprkos očitom pogoršanju stepena bezbednosti poslednjih godina), Srbija je u drugoj polovini tabele, ali u dosta boljoj poziciji nego tzv. Kosovo, koje je skoro na dnu tabele. Dodajmo i to da osim šest navedenih evropskih zemalja sa svetske liste, u top deset u Evropi nalaze se i (redom): Slovenija, Švajcarska, Švedska i Finska. Srbije, nema, zamislite?

Sve u svemu, ne ulazeći u dalju elaboraciju ovog Indeksa, jasno je da Srbija nije najbezbednija zemlja u Evropi! Možda bismo mi, kao naš Predsednik, želili da ona to bude, ali prosto nije. Dovoljno je otići do Slovenije ili Austrije, i golim okom se uveriti gde je bezbednost na višem nivou.

Kada govorimo bezbednosti na tzv. Kosovu, ono je „crna rupa“ u Evropi. I to je svakom neutralnom posmatraču i više nego jasno. Neke stvari su očite i golim okom se mogu opaziti.

Da zaključimo. Ovaj, kao i brojni drugi primeri iz srpske političke prakse, pokazuje da jezik činjenica i politički jezik nisu identični. Dva jezika za dve različite namene. Prvi teži Istini, a drugi maksimizaciji glasova. U političkoj ravni, jedina „istina“ jeste broj glasova! Dodaću: NAŽALOST!

Da li li će se ova dva jezika ikada i u potpunosti poklopiti? Odgovor je očit, a na Vama je, dragi čitaoci, da odlučite koji Vam je prijemčiviji! Što se mene tiče, da mi je ovaj drugi miliji, ovaj esej ne bih ni pisao!