Podignimo cenu života!

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Početak vrelog avgusta 2019. godine obeležavaju brojni događaji u ionako uzavreloj atmosferi u državi Srbiji. Tu su tradicionalno lepi događaji, poput „Guče“ ili „Nišvila“, propraćeni mahom velikom euforijom najčešće pod dejstvom ogromne količine „vatrene vode“. Upravo ta „vatrena voda“, sa ili bez snažnog stresora – vrućine, ubitačno deluje na naše moždane vijuge. Za posledicu imamo ono što, nažalost, mediji poslednjih dana stalno izveštavaju: CRNU STATISTIKU NA NAŠIM DRUMOVIMA!

Ta statistika ovog „leta Gospodnjeg“ (jun i juli) pokazuje da je oko 50 odsto više ljudi stradalo na srpskim drumovima nego u istom periodu 2018. godine. Pooštravanje kazni, kontrole, apeli, upozorenja, jednostavno nisu dali, ili ne daju, rezultate. Svake godine ista ili još gora priča! Zašto je to tako? Koji su ključni razlozi?

Razmišljajući o ovoj temi prvo što mi pada na pamet jeste moj nedavni povratak sa mora iz naše bratske države – Grčke. Na povratku sa Halkidikija, nadomak Soluna, našu pažnju sa uređaja sa navigaciju (i ljubaznog ženskog glasa koji je trebalo da nas odvede u omiljeni „srpski“ šoping mol) skreće stravičan prizor! Saobraćajna nesreća koju je teško opisati rečima! Utisak je bio toliko jak da sam šetajući u „Kosmosu“ i posmatrajući druge ljude pomislio: „O Bože, koliko smo mi srećnici jer smo bar dobili šansu da kupujemo ove „dreške“ i jedemo ove girose. Koliko je samo život relativan“.

U neku ruku i jeste takav. Opšta teorija relativiteta, šta god značila i na šta god da se odnosila, navodi na takav zaključak. A i bez te teorije, praksa nam svakodnevno na to ukazuje. Kao da je to neka velika „Istina“, koja nam se, ako želimo da je vidimo, svakodnevno otkriva. To što što smo sada u ovom trenutku živi i što možda čitamo ovu kolumnu velika je sreća. I samo zbog toga treba biti zadovoljan!

Ako pođemo od toga da je to velika Istina, da li naš odnos prema njoj treba da bude relativan? Da li da se prosto prepustimo relativnosti života i što bi rekao naš narod „pa šta bude, neka bude“. E pa neće biti tako! Pasivno prepuštanje sudbini i ravnodušan odnos prema riziku i neizvesnosti, možda i i mogu da budu „rasterećujući“, možda i mogu da nas oslobode tereta odgovornosti. No, problem se javlja jer čovek nije samo (slobodno) biće koje „tajne niti“ Univerzuma sprovode od tačke A do tačke B, nego je i biće koje teži da drži „stvari pod kontrolom“! Koliko u tome uspeva, drugo je pitanje, ali je ta tendencija neizbežna.

Hajde sada da ovaj filozofski koncept primenimo u kontekstu saobraćaja i upravljanja motornim (i drugim) vozilima, koje se najčešće svodi na upravljanje našim životima.

Koje su to praktične mere koje mogu doprineti da se to upravljanje bar podigne na viši nivo?

Prva i osnovna mera koja verovatno svima pada na pamet jeste stroga kaznena politika koja će uticati na to da ljudi budu pažljiviji. Ne osporavam, upravo je normiranje bezbednosti u saobraćaju, i propisivanje kazni za nepoštovanje istih, doprinelo značajnom smanjenju broja saobraćajnih nesreća, naročito onih sa tragičnim ishodom. Recimo, obaveza da vežete pojas, jer ako to ne učinite mogu vas „lupiti po džepu“, značajna je i spasava živote, mada može imati i kontra-efekat, jer osećaj da ste bezbedni generiše rizičnije ponašanje u vožnji (tzv. moralni hazard).

Iako ova tema može biti predmet opsežnih analiza, na ovom mestu skrenuo bih pažnju na nekoliko stvari. Prvo, čini mi se da je naivna pretpostavka da su ljudi (a i vozači su ljudi!) racionalna bića, potpuno informisana. Oni koji previše veruju u pravne norme i to da se zakonima potpuno može upravljati ponašanjem ljudi i ljudskim sudbinama (tzv. „normativni optimizam“), kao da misle da ljudi pre polaska na put, čitaju zakone, informišu se o najnovijim zakonskim izmenama i onda svoje ponašanje upodobljavaju tome. Naivno, potpuno, naivno!

Sve i da čitaju te zakone, ili slušaju apele, i ponašaju se u skladu sa njima, saobraćaj je, po definiciji, društvena igra u kojoj učestvuje mnogo aktera. To je, u stvari, jedna dinamična i kompleksna igra. Ono što zagovornici stroge zakonske politike propuštaju da vide jeste ponašanje STVARNIH ljudi (uključujući i učesnike u saobraćaju) i to kako funkcioniše ljudski um (samim tim i um vozača).

Zamislite vozača koji treba prilagodi brzinu na auto-putu – a neprilagođena brzina jedan je od ključnih faktora saobraćajnih nesreća. Da bi to učinio potrebno je da ga neko tokom vožnje, i to nekoliko puta, upozorava da ne sme da prekorači brzinu ili da uspori ako je prekoračio. Nije dovoljan zakon i nisu dovoljni apeli!

Zato evo jednog predloga u čiju sam se delotvornost lično uverio prilikom nedavnog boravka u Holandiji. On je krajnje jednostavan i ne iziskuje puno troškova: postavite KAMERE NA SRPSKIM DRUMOVIMA i to svim, a naročito rizičnim! U toku je projekat postavljanja kamera na auto-putu Niš – Beograd, te ga treba intenzivirati. „Ibarska magistrala“ ne bi smela da izostane. Kada vozače tokom vožnje podsetimo da će platiti kaznu ako prekorače brzinu, oni menjaju ponašanje (usporavaju vožnju i podižu nivo pažnje), a upravo kamere imaju tu moć!

Evo još jednog predloga. Recimo, „vinjeta“ za plaćanje putarine može da sadrži kratko tekstualno ili vizuelno upozorenje (u vidu slike) o važnosti pažljive vožnje! Takođe, postavljanje video poruka, naročito u vidu „trepkavih upozorenja“, na auto-putevima jednako je delotvorno.

Da li će ove mere potpuno sprečiti nastanak saobraćajnih nesreća? Naravno da ne. No, u budućnosti možemo očekivati dalji razvoj autonomnih automobila. Biće dovoljno da u kompjuter u automobilu ukucamo željenu destinaciju i bez ikakvih problema stignemo do nje. Dakle, neće biti saobraćajnih nesreća, a za to će se pobrinuti ni manje ni više nego veštačka inteligencija. Mašine mogu da budu pametnije od ljudi! Naravno, ljudi će se tome protiviti (kao i svakoj novini), a naročito oni iz osiguravajućih kompanija.

No, do tada treba preživeti, a da bismo to učinili, podignimo CENU ŽIVOTA! Neka život ne bude samo „mrtvo slovo na papiru“ u vidu raznih pravnih formulacija tipa „prava na život“, nego „živo slovo u praksi“ otelotvoreno u našoj stvarnoj brizi za njega!