Princip je isti

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

„Hedlajn“ meseca oktobra dolazi iz Fiskalnog saveta – one simpatične i izgleda jedine nezavisne institucije koja saopštava surove istine koje nerviraju našu vlast!

Prva „vesela“ vest glasi:

Rebalansom ovogodišnjeg budžeta predviđeno je devet milijardi dinara na ime rashoda za rešavanje problema kredita u švajcarskim francima.

Opa bato, devet milijardi dinara, ili oko 77 miliona evra!

Druga „radosna vest“ glasi da je isto oko 77 miliona evra predviđeno za isplatu jednokratne pomoći penzionerima u iznosu od 5.000 dinara.

Dakle, ukupno oko 154 miliona evra predviđeno je za naše najstarije sugrađane i za naše „drage švajcarce“. Da bismo stekli realan uvid u veličinu ove cifre, uporedimo je sa oko 111 miliona evra koliko je rebalansom namenjeno za izgradnju auto-puta Pojate-Preljina. Prosta matematika kaže da je to oko 43 miliona više nego u drugom slučaju.

Neko će prigovoriti da zbrajam „babe i žabe“, ali će se uskoro videti da to i nije baš tako. Ako ćemo precizno, pre se može reći da zbrajam „babe, dede i njihove unuke zadužene u švajcarcima“. No, šalu na stranu, da vidimo „u kom grmu leži zec“!

Prvo, ono što obavezno navedem studentima na uvodnom času svake školske godine jeste naša dobro poznata poslovica koja glasi: „Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“. A onda dodam i onu „omraženu“ anglosaksonsku: „Ne postoji besplatan ručak“. Da vidimo sada kako se te poslovice mogu primeniti na navedene slučajeve, ali pre toga, da se podsetimo kako je išla priča sa švajcarcima.

Evo ovako: nekada davno pobuniše se neki prezaduženi i nesrećni ljudi. Nakon silnih muka, vidnih nedaća i obraćanja raznim institucijama, u pomoć im priteče „heroj“. Behu tako oni spaseni, te zadovoljni odoše svojim domovima, a „samilosni spasilac“ pokupi sve lovorike, kao u svakoj srećnoj bajci! Svi na kraju, i „spasilac“ i „žrtva“, behu srećni i zadovoljni!

No, da li baš svi?

Odgovor na ovo pitanje daje nam nešto kasnije Fiskalni savet. Ali, koga je sada briga za ovu vest. Pa to više i nije vest, naročito ne, nakon srećnog okončanja „bajke o švajcarskim francima“!

No, to nije kraj! Potrebna je nova priča, ovog puta sa drugačijom „žrtvom“, a „heroj“, naravno, ostaje isti. U toj priči, naši nastariji sugrađani dobiće „zasluženu milostinju“ da se malo oraspolože pred izbore. Ono, jes’ da će taj novac verovatno završiti u rukama njihovih potomaka, ali ne ide da „heroj“ deli milostinju njima. Ipak, oni ne ispunjavaju „kriterijume“ za ulogu „žrtve“, nezavisno od toga što masovno odlaze iz ove „bajkovite zemlje“ ili što ne mogu da nađu pristojan posao i zaradu, bar iznad „proseka“.

I dok ispisujem ove retke, na „repertoar naših života“ iskoči nova priča, ali ovog puta sa mešovitom ulogom „i žrtve i progonioca“. Radi se o našim „dragim“, ljutim taksistima, čija se ljutnja razlila na ceo „Beli grad“. I naravno, šta bi na kraju? Sve se lepo okončalo onda kada na scenu stupi glavni junak, „naš heroj“, sa obećanom kesom punom para, odnosno subvencija! „Ima se, može se“, rekao bi naš narod.

I tako, dok razmišljamo i nagađamo kolika će biti „mostarina na ćupriji“ u slučaju taksista pri sledećem rebalansu budžeta, ne možemo, a da se ne otmemo utisku, koji glasi: „PRINCIP JE ISTI, SVE SU OSTALO NIJANSE“!

Zato je, u principu, potrebno da imate „problem“ (ako ga nemate, izmislite ga!), „da budete „žrtva i/ili progonilac“, i da „kukate, što je moguće više“, jer će se na kraju, kao u svakoj priči sa srećnim završetkom, pojaviti niko drugi nego ON, „spasilac i heroj“. Naravno, priču malo obojite nijansama, tek toliko da ne liči na neku prethodnu i da, brate, bude zanimljiva publici!

Jer sve priče i postoje zbog publike, koja će na kraju sve njih lepo i platiti!

Amin!