Rijaliti program „Opaka bolest”

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Napravi sebi kao naviku dve stvari:
pomaži, ili bar ne čini nikome štetu.
Hipokrat

Zamislite da ste glavni akter u rijaliti programu pod nazivom „Opaka bolest”. Uslov da učestvujete u njemu jeste da se ne osećate dobro i da ispoljavate neke čudne i ponavljajuće simptome za koje se ne zna pravi uzrok. Postoji sumnja na određene bolesti, od kojih su neke i one koje mogu potencijalno opasno ugroziti Vaše zdravlje i život.

Sledite instrukcije „glavnog doktora” koji Vas prima, bodri i dalje usmerava. Vidno uplašeni, ulazite u improvizovanu lekarsku ordinaciju, koju čine lekari različitih specijalizacija, upoznajete sve njih i polako krećete sa osnovnim lekarskim pregledima. Uzimaju Vam krv, ostavljate uzorak urina, a publika Vas pomno prati na velikom video-bimu i pored malih ekrana i navija za Vas ili protiv Vas.

U isto vreme organizovano je i klađenje od koje bolesti zaista bolujete, pa onaj/ona iz publike ko pogodi, dobija glavnu nagradu: besplatan lekarski pregled! Prethodno se publici dodeljuje lista bolesti od koje potencijalno bolujete na bazi ispoljenih simptoma i svako može da zaokruži onu bolest za koju smatra da je najverovatnija. Stručno znanje ovde ne igra nikakvu ulogu, jer su u publici sve laici, oni koji nemaju prethodno stečeno medicinsko znanje ili veštine. Dakle, puka sreća igra glavnu ulogu, ili možda prethodno sopstveno iskustvo sa određenim bolestima.

Nakon obavljenih osnovnih lekarskih pregleda i razgovora sa „glavnim lekarom”, idete na malo kompleksnije dijagnostičke procedure, poput skenera ili magnetne rezonance, a sve u svrhu ustanovljavanja od čega Vi stvarno bolujete. Kada obavite ove složenije procedure, opet Vam uzimaju krv i šalju uzorke na dodatne analize, onako kako se to radi u „ozbiljnim” medicinskim ustanovama.

Sve vreme Vašeg boravka u imaginarnoj ordinaciji, simptomi se ne povlače i Vaša sumnja u vezi sa tim „koja Vas je sudbina zadesila” i dalje traje i ne jenjava. Nervoza raste u Vama i u publici. Za to vreme neko iz publike, u želji da se zabavi, baca kocku od šest brojeva, pri čemu svakom broju prethodno pripisuje neku bolest sa liste ponuđenih. Naš „kockar” dobija broj tri, koji pokazuje da je u pitanju neka benigna bolest, te upravo nju zaokružuje na listi, očekujući glavnu nagradu od organizatora rijaliti programa.

Tenzija raste u očekivanju konačnog trenutka kada će „glavni doktor” saopštiti od čega Vi zaista bolujete. On izlazi na binu, publika vrišti sa strane, muzika dobija svoju dramatičnu notu! Svi su kraj malih ekrana i pomno prate šta će biti saopšteno: neka opaka ili, pak, uobičajena i izlečiva bolest! Vest konačno biva saopštena: OPAKA BOLEST! Vas obuzima jeza, u sekundi čitav život vam prolazi kroz glavu i iznenada gubite svest!

Nije prošlo ni mesec dana, a Vi se budite u bolničkoj sobi prave lekarske ustanove. Znate da će Vam tog dana saopštiti glavnu vest: koliko Vam je „vremena” preostalo! Pomalo pomireni sa sudbinom, ali i izmoreni od brojnih medicinskih i dijagnostičkih procedura, uz određenu dozu „pilula za lilule”, izlazi pred Vas ozbiljno medicinsko osoblje i saopštava Vam da Vaša prvobitna dijagnoza, dobijena u rijaliti programu, nije tačna! Istovremeno dobijate adekvatan tretman Vaše boljke i prosleđuje se naredba organizatoru rijaliti programa da se „kockaru” dodeli glavna nagrada! Kockar je bio u pravu!

Nažalost, nedavno sam bio živ svedok ovakve rijaliti ujdurme. Bilo ko da je od slučajnih prolaznika bacao kocku, veća je verovatnoća da bi pogodio od čega bolesnik zaista boluje nego lekar koji je, nakon „detaljne dijagnostike“, postavio „tačnu“ dijagnozu opake bolesti!

Ponesen ovim iskustvom, krenuh da proučavam materiju. I gle čuda, ustanovih da ovo nije usamljeni slučaj, nego da je, recimo, jednoj pacijentkinji tumačen snimak skener aparata i dat detaljan opis žučne kese, a da ona uopšte i nema žučnu kesu! Dakle, ovo je tek biser!

Pa onda da navedem i primere gde se površnom dijagnozom predlažu određene terapije, da bi se posle (naravno, odlaskom kod drugog, sve češće privatnog lekara) ustanovilo da one uopšte i nisu bile potrebne.

Mehanizam bi se mogao opisati ovako:

pogrešna dijagnoza (čitaj: površna) → pogrešna terapija (čitaj: mora da se interveniše) → štetne posledice (čitaj: „kuku majko“)

Jatrogenost na delu!

A ako hoćete da se baš zabavite, pokušajte telefonom da zakažete neki vanredni pregled Vašeg deteta u našem Domu zdravlja! Dom zdravlja postaće „Dom zabave“ sa igrom „gluvih telefona“.

Zato, prvo, postavljam pitanje cene pogrešno ili nepotpuno sprovedenih dijagnostičkih procedura i posledično pogrešnih intervencija. Zna se ko snosi odgovornost ako nisu ispoštovani svi medicinski standardi u dijagnostici ili terapiji, kao ni pravni standard pažnje dobrog stručnjaka, ali džaba vam odgovornost i naknada štete, kada štetne posledice mogu biti kobne! Da se ne desi, što bi naš narod rekao, da na putu do istine, prerano „pocepate krštenicu“.

A onda, postavljam i pitanje organizacije rada u našim zdravstvenim ustanovama. Iako su primetna određena poboljšanja, uzrokovana, pre svega, primenom informacione tehnologije, sveprisutni problem koordinacije ljudskih resursa i dalje je tu! Ovaj problem generiše visoke troškove, a pre svega, gubitak vremena i energije (a to znači i zdravlja) korisnika zdravstvenih usluga!

I za kraj, postavljam dva načelna pitanja koja proizilaze iz ovakvih iskustava:

1. Koja je cena snižavanja kriterijuma, profesionalnih i etičkih standarda u našim lekarskim ustanovama? Možda je ono reflekcija pada vrednosnih kriterijuma u celom društvu, ali je zdravstveni sistem, po prirodi stvari, na njega naročito „osetljiv“ i ne bi smeo u tom domenu da se dešava!

2. Koliko košta ljudska i stručna nepažnja prilikom obavljanja složenih poslova u zdravstvenom sektoru, finansiranom od strane poreskih obveznika, koji s pravom očekuju kvalitetne usluge, kao u svakoj normalnoj državi?

Negativni slučajevi koje sam opisao možda su retki, i verujem da je više pozitivnih, kao što načelno verujem u savesnost naših lekara (uz veliki oprez u svakom konkretnom slučaju), ali njihova „retkost“ ne može da opravda njihovu ozbiljnost i drastičnost. Jer, svakog pojedinačnog pacijenta brine samo jedno: njegovo/njeno zdravlje, te s pravom može da postavi ova pitanja!