Svetovni monasi: Tesla i Đoković

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Ko god je bio na Svetoj Gori Atonskoj zna koliko je to lepo i pomalo nestvarno mesto na kugli zemaljskoj koje svakog ostavlja bez daha i sa utiskom koji nikada ne bledi.

Na toj Svetoj zemlji žive pravoslavni monasi, obični ljudi, koji svojim primerom svedoče da se radost života može dosegnuti i bez brojnih blagodeti materijalnog, profanog, života. Njihova životna filosofija, oličena u asketskom principu manje je bolje, u oštrom je sukobu sa filosofijom savremenog homo economicus-a koji svoju sreću traži u maksimizaciji materijalnog blagostanja.

U osnovi asketizma ili podvižništva stoji princip samoodricanja zarad nekih viših vrednosti. Običan čovek, najčešće nekritički, smatra da je ovaj princip rezervisan za monahe, usamljenike, duhovnike i da njemu nema mesta u svakodnevnom životu. Ovaj stav proizilazi iz pogrešnog uverenja da je ovaj svet koji mi živimo podvojen na dva: jedan materijalni i drugi duhovni koji je „van života“. Tu i tamo kad dođu neki značajni praznici, posveti se, više mehanički, pažnja određenim ritualima, bez udubljivanja u njihovu stvarnu srhu.

Polazeći od ovoga, nameće se uvek aktuelno pitanje: da li je moguće živeti rukovodeći se principom samoodricanja u svetu koji je ustrojen na dijametralno suprotnim pravilima?

U pokušaju da dam odgovor na ovo pitanje osloniću se na primere iz života dvaju velikana, između kojih, na prvi pogled, osim prvog slova imena, nema dodirnih tačaka: Novaka Đokovića i Nikole Tesle!

Nedavno je prvi od dvojice velikana boravio u našem gradu uz ogromno interesovanje naših sugrađana i naročito dece. Tom prilikom pažnju mi je privukla jedna paradigmatična Noletova izjava „neću probati niški roštilj“.

Zamislite to – jedan od najboljih tenisera svih vremena neće da proba nadaleko čuveni niški roštilj!?! Uvreda za domaćina? Ne, nikako, već demonstracija principa samoodricanja i samokontrole! Umesto roštilja, Nole se okrenu specijalno napravljenom smutiju. Iz inata? Opet, ne. Inat, kao specijalitet made in Serbia, Nole ostavlja za teniski teren isključivo i samo u jednu svrhu: da motiviše sebe!

U knjizi „Serviraj za pobedu“ dat je opis svih principa kojima se u životu i poslu rukovodi naš Nole. Jedan od njih jeste posvećenost dosezanju unutrašnjeg mira putem meditacije. I tako, videsmo Noleta, bar su tako mediji javili, kako meditira u čairskom parku, sedeći na klupici uz odsjaj sunčevih zraka. Pomalo čudna pojava u našoj sredini.

Neko će pomisliti da možda sa njim nešto nije u redu. Izvinite, ali jeste i te kako u redu: čovek samo radi na sebi, jer je jedino tako i moguće servirati za pobedu! Ono jes’ da Nole praktikuje istočnjačku metodu, pa će ga neko doživeti kao „izdajicu pravoslavnoga roda“, ali taj neko od pravoslavnih običaja verovatno ništa ne zna, ili jedino zna da krsti dete ili posti tokom praznika, jer tako i svi drugi rade. Tipičan konformizam.

Jedan drugi posvećenik, ovog puta nauci, Nikola Tesla, svojim životom jasno je posvedočio koja je svrha samoodricanja. Danas ga svi hvale i njime se ponose! To je nesporno, tako i treba. Ali, ne znaju svi da je ovaj naučni mag posvetio noći i dane mukotropnom radu, žrtvujući svoj lični i porodični život, i to zarad višeg cilja: unapređenja čovečanstva! Da li je Nikola meditirao, ne znamo, ali da je malo spavao, jeo probranu hranu i odricao se brojnih „blagodeti“ ovoga sveta, dobro znamo!

I tako, od pravoslavnih monaha, preko Nikole, do Noleta! Ova dvojica dokazaše da je moguće ustrojiti život na drugačijim principima nego što su vladajući. Neko će reći: pa dobro, ali Nole je bogat, dok je Nikola okončao život u dugovima. Okej, tačno, ali u tome je baš veličina ovog prvog: da ostane smeran, posvećen duhovnim principima, uživajući u izobilju koje je sopstvenom mukom, uz podršku porodice, stvorio!

Poznato je da je Nikola bio samo jednom u Beogradu davne 1892. godine. Jednog dana će se pričati da je Novak, to čudo od čoveka, boravio u Nišu, hladne zime 2017. godine!

I jednog i drugog istorija će pamtiti, a mi ćemo na njih biti ponosni jer su naše gore list. I dok pišem ovu priču u glavi mi promiče poznata rečenica Nikole Tesle: „Čovek je rođen da radi, da trpi i da se bori, ko tako ne čini, mora propasti“!