Trange-frange politika u domaćoj režiji

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Iako nam Ivan Klajn i Milan Šipka u svom „Rečniku“ jasno ukazuju da je, kao vrsta kockarske, hazardne igre, trange-frange zastarela kovanica nepoznatog porekla, poslednjih dana, veoma učestalo, u medijima bruji ovaj izraz, uz dodatak „politika“.

Na ovakvu politiku ne pristaje Premijer, a kao njen protagonista označen je niko drugi nego njegov doskorašnji koalicioni partner, i ministar u nekoliko vlada, magistar tehnologije Velimir Ilić (u daljem tekstu mr Velja).

Premijer se jasno distancirao od ove politike, samim tim, i od mr Velje, dajući prednost stručnosti i javnom interesu. Mr Velja se poziva na koalicioni sporazum i poštovanje ex ante utvrđene obligacije, po kojoj je njemu trebalo da pripadne mesto direktora preduzeća „Koridori Srbije“.

Da li je Premijer prekršio dogovor i nije ispunio obavezu prema mr Velji? Da li su se okolnosti u toj meri promenile (rebus sic stantibus) da je i Premijer morao da promeni svoju odluku? Možda je i mr Velja previše ozbiljno shvatio Premijerovu reč u vezi sa raspodelom važnih funkcija? Ko je u pravu u ovoj igri nerava? Iskrsavaju brojna pitanja, a odgovore možemo samo nazreti.

Ne bih ni pokušavao da pronađem odgovore na ova pitanja i indirektno utvrđivao moralni kredibilitet obojice spomenutih aktera. Ako bih to činio, onda bih naseo na ovu igru i ono što, verovatno obojica, stvarno i žele od ljudi koji ih gledaju. Umesto toga, celu stvar bih posmatrao fenomenološki. Zaista, ovaj sukob i jeste fenomen, možda i paradigma srpske politike, bar od kada je ja pratim.

Dakle, šta nam kazuje aktuelni sukob dvojice krupnih igrača na uzavreloj srpskoj političkoj sceni?

Prvo, osvojeni plen nakon dobijenih izbora deli se prema ključu: namiri ti mene i moju stranku (koja ti je donela toliko i toliko glasova), a ja ću zauzvrat ćutati i biti kooperativan politički partner. U protivnom, ako ne ispoštuješ dato obećanje, onda ću svim raspoloživim sredstvima krenuti na tebe (racionalna pretnja). Ako je ta pretnja kredibilna (i drugi partner veruje da jeste), onda će stvari funkcionisati i sve će biti mirno. No, izgleda da nije, jer dolazi od strane partnera (mr Velje) koji, u očima Premijera, nema toliku političku težinu. Prosto, može se i bez Velje.

Poznato je da Premijer nije hazarder – čovek, jednostavno, igra na sigurno. Zato je on (ili neko u njegovo ime) slao (kako reče mr Velja) pregovarače da umire situaciju. No, mr Velja je, onako srpski, sve to ignorisao i počeo da „igra drugu igru“. Igra se zove: ja sam uvređeni čovek (možda stvarno i jeste, a tako i deluje, ili barem dobro glumi), vraćam ti „milo za drago“, a i pretim da ću se na predstojećim predsedničkim izborima prikloniti drugom kandidatu. Zli jezici kažu da je to već i dogovoreno. Ajd’ da pogađamo da li je i sa kim. Možda je Veljina igra samo najava promene pravca „međunarodnih vetrova“, koji su u ovoj zemlji uvek snažno duvali, naročito prema „omiljenom predsedniku ili premijeru“.

U svakom slučaju, sada smo svedoci predatorske borbe kao posledice neispunjenog ili nedovoljno ispunjenog obećanja.  

Na šta vas ovo asocira? Mene na najbolje mafijaške filmove koje sam odvajkada voleo da gledam. Možda glavni likovi u ovoj našoj priči to i hoće, da nas malo zabave i udalje od sumorne svakodnevice. Sve bi bilo super, da nije u pitanju izbor građana Srbije da neko u njihovo ime i za njihov račun „odradi“ neke stvari u javnom interesu.

Ipak, da ne budemo toliko strogi. Konflikti se svuda dešavaju, pa i u politici. No, ako bismo išli sa tim argumentom do kraja, onda bismo naše „jadne“ glavne junake opravdali. To nije dobro, iako obojica verovatno to i priželjkuju. Nije dobro iz razloga što nam ovaj konflikt, između ostalog, ukazuje i na svu neiskrenost i neprincipijelnost s kojom su glavni akteri uopšte i ušli u sklapanje sporazuma. Da je to bio sporazum ideološke prirode, ili sporazum dvojice ljudi (ili njihovih stranaka) koji hoće nešto zajednički da urade (po čemu bismo ih pamtili), onda bi, u slučaju konflikta, posledice bile blaže, ili ih ne bi ni bilo. Prosto bi se razišli i zahvalili jedan drugom na saradnji. Ovako, slušamo priče o „doktoru smrti“, „o dostavljenim izveštajima“, „o napadima po nečijim nalozima“, itd.

Da zaključimo ovu epizodu. Trange-frange politika je imanentna srpskoj političkoj sceni zato što su na njoj ideologija i javni interes odavno zaboravljene reči. I sve dok se ne pojave novi ljudi drugačijeg moralnog senzibiliteta, gledaćemo ovakve epizode u kojima glavni junaci oživljavaju (one loše) arhetipove našeg kolektivnog nesvesnog u vidu trulih obećanja, prkosnog inaćenja i blaćenja „doskorašnjih prijatelja“!