U odbranu Slavice

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

U pozno leto 2016. godine naša ministarka bez portfelja (šta god to značilo) Slavica Đukić-Dejanović alarmira javnost po pitanju demografske situacije u Srbiji.

Podaci su dramatični: više abortusa nego novorođenih beba, prosečna starost stanovništva veća od 40 godina (što nas ubraja u starije nacije na svetu), gubitak 40.000 ljudi godišnje (veličina jednog manjeg srpskog grada), itd.

Gospođa ministarka (u daljem tekstu GM) iznosi i razloge: migracije stanovništva iz sela u grad, sve veći broj školovanih žena starijih od 30 koje nemaju dece i ne razmišljaju o tome, iako nisu ekonomski ugrožene, jer imaju visok stepen potrebe za komforom. Ovome dodaje i da ekonomska situacija nije odlučujući faktor nataliteta, jer se siromašno stanovništvo lakše odlučuje za rađanje. Ovu vest na ovaj način preneo je portal N1 (namerno sam izabrao ovaj opozicioni mediji).

Ova vest izazvala je burne reakcije ženskih grupa, borkinja za ženska prava? Mogli smo sresti naslove „Ministarka bez srama“ („Peščanik“, tekst Ane Jovanović, od 22.9.2016.) ili „Majčinstvo mora biti izbor“ („Politika“, tekst Jovane Ružičić, od 21.9.2016.). Šta je ovde sporno? Sporna je rečenica u kojoj je GM navela kao razlog pada nataliteta u Srbiji žene koje neće da rađaju, a imaju uslova za to. Sami naslovi su indikativni i pokazuju šta je suština ovih reakcija: uvreda žena što ih neko (zamisli, ministarka) vređa i upire prstom u njih da su one krive što je došlo do pada nataliteta. I onda u svojim tekstovima iznose gomilu argumenata u prilog ženskih prava, koje ne bih navodio, jer smo ih dobro naučili.

Pa dobro, ljudi reaguju na različite stvari, nekad i pogrešno, ljudski je to. A, šta je ovde pogrešno? Da li su pogrešni izneti podaci? Nisu, lako su proverljivi. Da li su pogrešni izneti uzroci pada nataliteta? Čini mi se da ne treba neka velika mudrost pa da se zaključi da je potreba za komforom, koju je ojačala savremena civilizacija, iskazala i svoje naličje. U kojim zemljama dolazi najviše do pada nataliteta? U najrazvijenijim, u zemaljama u kojima su ljudske potrebe i te kako zadovoljene. I sada dolazimo do žena i njihove potrebe za komforom!

Da li bi se muškarci u Srbiji uvredili ako bi im neki ministar (recimo, Vulin) rekao da se angažuju na pravljenju dece, jer su prethodnih godina zatajili i uzrokovali pad nataliteta? Mislim da svi znamo odgovor. A žene, uvrediše se i to borkinje za ljudska prava. Uvreda ide do te mere da je GM, u stvari, „žena bez srama“. Zamislite!?!   

Da li smo mogli drugačije da interpretiramo izjavu GM? Naravno, a ista bi glasila ovako: GM je zabrinuta za pad nataliteta i želi da animira žene (pogotovo obrazovane) da se malo više potrude oko nalaženja partnera i rađanja dece. Da li je to mešanje u privatne poslove obrazovanih žena. Pa, nije. Animiranje, ukazivanje, podsticanje i slično nije prisiljavanje niti mešanje u nečiji izbor.

Ko može da zabrani ženama, ako neće da rađaju, da to i ne čine? Niko, pa ni GM. Šta je sporno? Odluka o rađanju uvek je individualna u svakoj savremenoj državi. Da li je možda izjava GM mogla da se interpretira da je ona, upravo kao obrazovana žena, želela da ukaže ženama da je materinstvo lepo i da propuštaju puno ako se ne odluče da rađaju? Naravno da dâ, ali ako imamo dobru nameru da je tako interpretiramo.

Na kraju, stavimo se u ulogu obrazovane žene koja je bar u dilemi da li da rađa? Šta nju muči? Pa, prvo mora da nađe partnera. Postoje i alternative (recimo, usvajanje), ali one nisu zaživele zbog stida ili brojnih administrativnih barijera. Dakle, treba naći partnera na bračnom tržištu, prepunom prepreka i rizika. Nije lako, slažem se. S druge strane su muškarci koje muče iste muke. Ponuda i tražnja na bračnom tržištu danas nije u istoj meri usklađena kao nekada kada je bilo posrednika koji su smanjivali transakcione troškove nalaženja partnera. Tu, pre svega, mislim na očeve ženske dece, koji su očito bili uspešniji od modernih posrednika, poput specijalizovanih sajtova za nalaženje partnera. Takođe, brakovi su nekada bili stabilniji, jer su bračne uloge bile jasno definisane i zato što je postojao snažan društveni pritisak da brak opstane, da „ne pukne“. 

Danas, žene su se oslobodile brojnih balasta koje su imale u prošlosti, izborile se za slobodu, i još više se svakim danom bore, podigle su lične standarde i očekivanja, ali ostadoše usamljene, da ne upotrebim neku težu, „nesenzitivnu“ reč. I šta je razlog tome? Pa upravo to što svaka sloboda ima cenu. Birati više slobode znači izgubiti nešto drugo. Muškarci su, manje-više, ostali na istom ili sličnom nivou kao ranije, te se javila velika diskrepanca u muško-ženskim odnosima, koja se reflektovala na usklađivanje ponude i tražnje za partnerom. Pa zar naše društvo poslednjih decenija nije dokaz ovoga o čemu pišem.

Poslednje pitanje glasi: da li je isplativije pripadnicama ženskih grupa da se stalno vređaju i tamo gde uvreda objektivno nema, ili da prionu na traženje partnera, jer je to, pod uslovom da žele porodicu i decu, u njihovom najboljem interesu, pa i u interesu društva kao celine? Ups, možda sam ovim pitanjem uvredio pojedine žene, pa izvinite zbog toga! Ja, ipak, verujem u društvo u kome ima mesta za različite bračne i porodične modele (uključujući i tradicionalne), pa neka svako izabere šta njemu odgovara. Ovo društvo podrazumeva i po koju opasku iz različitih „tabora“, nije to ništa strašno.