U Srbiji ništa novo

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Poslednjih meseci u Srbiji ništa novo. Kako Tanjug javlja jedna trećina Srba mrzi Albance, a dve trećine Albanaca mrzi Srbe. Polovina Srba mrzi Hrvate, a ranije nam je javljeno da većina Hrvata mrzi Srbe. Šta ćemo sa tolikom mržnjom?

Ako je za utehu, Srbi vole Grke, a Albanci Italijane i Grke, tako da nije baš sve tako tužno na brdovitom Zapadnom Balkanu. Možda da angažujemo Grke da nas mire, a ne tamo neku službenicu briselske birokratije. A kada malo bolje razmislimo, naša i njihova Federika, budući da je italijanskog porekla, ipak bi mogla da ostane na tom mestu, i da zajedno sa, recimo, „bezbožnim“ Ciprasom, pomiri jednom za svagda dva zavađena balkanska plemena. Ako urodi plodom, po istom receptu, da nađemo nekog miritelja ili medijatora za nas i Hrvate. Ako se setite koga to mi i naša braća Hrvati volimo, javite!

Upravo je i to bio predlog naše opozicije, sada ujedinjene, doduše ne baš potpuno, ali ih muka (čitaj cenzus) naterala pod jedan kišobran. Naime, glavni Vođa te „ujedinjene“ opozicije izašao je sa stavom, ne da tražimo REŠENjE za Kosovo, nego da se mirimo sa Albancima. Pa eto, uklapa se, gore sam ponudio predlog kako da do tog pomirenja dođemo. Ne preostaje mi ništa drugo nego da jednom cvrkutnem (tvitnem) ovaj moj predlog, jer u tom sveopštem opozicionom cvrkutanju, on ima da odzvoni kao slavuj kad zapeva. Doduše, pitanje je da li će ga drugi čuti, ali nema veze, neka ostane zabeleženo i moje cvrkutanje.

A u isto vreme, naš Vrhovni Vožd skuplja lovorike po belom (a naročito žutom) svetu, i trlja ruke. Em uporno traga za rešenjem za Kosovo (uz malu smetnju „plačljivog naroda“, po kojeg sirotog monaha i naravno „biserne“ Sonje), em se odvažio da isto poseti. I na tome mu mnogi odaju priznanje, od Vašingtona, preko Moskve, do Beograda. Vožd je odvažan u nameri da ga pisci istorijskih udžbenika ubeleže pored važnih imena naše znamenite istorije (eh, koliko smo voždova imali), a još odvažniji u nameri da ovu ujedinjenu (i drugu) opoziciju diskredituje. Doduše, na tom planu i ne mora mnogo da se trudi, jer je za diskreditaciju, ona dovoljna sama sebi. Na to nas nenadmašni Kojo stalno upozorava.

No, Tanjug isporučuje još jednu, čini se, za srpski rod, i važniju vest. U Večitom derbiju, ljuti rivali remizirali. No, ajd’ što su remizirali, nego, zamislite, crveni tabor ugurao loptu u gol, a ona nije prešla gol-liniju. S druge strane linije stoji crni tabor, sav unezveren, ljut i frustriran. Kako je mogao gol da se prizna!? Čak je najavljeno i odricanje od srpskog pasoša. A da bi dokazao ispravnost svoje tvrdnje, crni tabor angažovao je ni manje ni više nego veštaka geodetske struke. No, šta se čudite tome? Srbi obožavaju geometre, međe, a u novije vreme i „razgraničenje“! Gde staviti među, malo ulevo ili udesno, malo naniže ili naviše. Geometar, a ne sudija, treba da dâ konačnu reč, jer on ima posebno mesto u našoj tradiciji. Ti geometri mu dođu kao „Federika Mogerini“, samo u sferi imovinskopravnih odnosa. Ali, budući da je šteta već naneta, crnom taboru ne preostaje ništa drugo nego da „osvetu“, kao „hladno predjelo“, servira u nekom narednom derbiju. Pravda se, ipak, mora na neki način zadovoljiti, a mi Srbi volimo pravdu – naročito onda kada je u našu korist. A ako nije, onda je nepravda – a šta bi drugo mogla biti?

I za kraj, Tanjug javlja da je Palma postao počasni konzul Nikaragve, pardon Grčke, i da je odmah pomogao snimanje filma o našem kralju Petru, na čemu mu je naš poznati glumac Laza R. neizmerno zahvalan, dok je otprilike u isto vreme Filmski centar Srbije otkazao snimanje filma „Mezimica“, sa Kojom u jednoj od glavnih uloga. To ne treba nikog da zbunjuje. Pa zna se kako se završavaju poslovi u Srbiji. Ako ne znate, pitajte ljubičastog vlasnika ne(kulture) u Srbiji kako je imaginarnim i mađioničarskim trikovima opstao svih ovih godina. Da je naslov filma bio „Mezimica vlasti“, snimao bi se i drugi deo.

I tako, Tanjug izveštava o ovom, o onom, i tek će izveštavati, jer ova zemlja je nepresušan izvor „zanimljivih“ vesti. Sve one imaju zajednički koren u jednom: TRIBALIZMU na domaći način! Bitno je da mi „jačamo“ kao Srbi, kao Zvezdaši, kao Grobari, kao „Naprednjaci“, kao „Ujedinjeni opozicionari“, kao članovi ove ili one kaste ili interesne grupe. U celom tom metežu, jadni Građanin, neko ko iole razmišlja na slobodan i razuman način, pita se samo jedno: „Da li će i kada će ovo KOLEKTIVNO LUDILO da prestane?“