Uslovni refleks vladajuće većine

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Verovatno je većina vas čula i zna za Pavlovljev refleks, nazvan po čuvenom ruskom naučniku i lekaru Ivanu Petroviču Pavlovu, koji je izvodio oglede na psima.

Za one koji ne znaju, ukratko: ako se psu uz hranu pušta glas zvona, i to dovoljno puta ponovi, životinja će naučiti da luči pljuvačku i na glas zvona. Glas zvona je uslovna draž, a lučenje pljuvačke na taj glas je uslovni refleks. Kod ljudi, veliki broj slučajeva socijalnog učenja može se objasniti upravo modelom uslovnog refleksa.

Nedavno je u najvišem predstavničkom telu naše demokratske države demonstrirana na najbolji mogući način primena modela uslovnog refleksa. Naime, Predsednica Narodne skupštine, u ulozi eksperimentatora poput Ivana Petroviča Pavlova, pokazala nam je kako jedno malo zvonce može da uslovi očekivano ponašanje narodnih poslanika vladajuće većine. Jedno malo „zvrrr” (uslovna draž) i automatski sledi pritisak na taster od strane predstavnika vladajuće garniture (uslovni refleks).

Ono jes’ da je zvonce usledilo na predlog opozicione stranke, ali ne budimo oštri: u svim eksperimentima dešavaju se greške. To naučnici najbolje znaju. Zato se to više nikada neće ponoviti, a sami učesnici eksperimenta pokazali su, u osnovi, visok nivo svesti, odnosno naučenog ponašanja klasičnim uslovljavanjem.

Doduše, možda je jedan poslanik vladajuće klike zatajio, ali polako, nekima je ipak potrebno malo više vremena za ovaj vid učenja. Zamislite samo kako je deci koja treba da nauče da govore ili ispolje neko društveno poželjno ponašanje. Muka je to golema, a tek kako je našim najumnijim glavama koje sede u parlamentu.

Upravo verujući u snagu klasičnog uslovljavanja, predlažemo im da stalno vežbaju između skupštinskih zasedanja. Zna se, ko je uporan, taj najbolje nauči određeno ponašanje i ostvari očekivane rezultate. Da li nakon toga sledi i nagrada, zaista ne znamo. Ako ima i nagrade, onda šta reći drugo nego: bravo! Prešli ste na malo drugačiji vid učenja potkrepljivanjem! Neko bi rekao: dobri učenici i dobra deca!

Posmatranje ove scene u meni je probudilo nekoliko dilema i otvorenih pitanja. Ko su uopšte narodni poslanici kod nas? Ko to uopšte predstavlja nas kao građane? Da li smo mi samo mašina za davanje glasova (glasači) ili zaista i biramo nekog da u naše ime i za naš račun odradi neke važne poslove u javnom interesu? Da li ti koji su izabrani polažu računa svome „gospodaru”, svojoj stranci, ili nama koji smo ih birali? Da li je problem na strani ponude potencijalnih predstavnika ili je problem u onima koji biraju i traže određene programe i predstavnike? Budući da su ovi „jadni”, tuđim mišljenjem instruirani ljudi predstavnici aktuelne vladajuće većine, da li njihovi birači (glasači) uopšte postavljaju ova pitanja? Doduše, slično ponašanje manifestovano je i od predstavnika mnogih ranijih vladajućih većina!

Otprilike ova pitanja nedavno sam otvorio u kafani, sedeći sa svojim dobrim prijateljem. On je vrlo kategorično izneo tezu da pametnim ljudima nije mesto u politici! U tom prljavom poslu nema mesta za slobodnomisleće ljude!

Da li je zaista tako? Da li smo mi mašine u rukama stranaka koje nas delegiraju u parlament ili imamo bar malo ili, što bi bilo sasvim normalno, puno slobode (uz poštovanje elementarnih principa programa stranke u koju smo dobrovoljno ušli) da izrazimo svoj stav povodom važnih državnih pitanja?

Ja jednostavno ne mogu da pristanem na to da Narodnu skupštinu Republike Srbije čine ljudi čija je uloga potpuno pasivna, poput psa u eksperimentu Ivana Pavlova! Jesmo li mi, kao ljudi, evoluirali u više i razvijenije organske vrste i da li je od Prirode ili Boga tada sposobnost rasuđivanja i viših kognitivnih funkcija samo puka datost ili je potrebno da je slobodno primenjujemo u praksi, pa i političkoj?

Jesmo li mi zaista slobodni u svom mišljenju i delovanju, ili smo samo puki taoci i izvršioci naredbi raznih autoritarnih struktura, koje očito dominiraju u politici? Razmislite u kakvom to političkom sistemu živimo i, još važnije, u kakvom želimo da živimo i kakva nam je zaista politička kultura i šta smo mi učinili da je makar malo promenimo!

Sloboda je vrhunska vrednost i kada bude prezentovana u najvišem predstavničkom domu onako kako dolikuje slobodno mislećim ljudima, imaćemo jasan dokaz da smo kao narod sazreli. Do tada, gledajmo razne dobro uvežbane eksperimente i, ako ništa drugo, izložimo ih bar poruzi i kolektivnom podsmehu! Smeh je ipak lekovit, a to naš narod najbolje zna!