ZABRANJENO PUŠENJE

Autor

Aleksandar Mojašević

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.

Poslednjih godina, a 2020. naročito, pokrenuta je javna priča o zabrani pušenja u Srbiji. Tema naizgled nebitna, jer u „Nedođiji“ uvek ima važnijih pitanja. No, kao da se svest naroda o ovoj „nebitnoj temi“ polako menja, što zbog „povećanog standarda“, što zbog isticanja njenog značaja preko društvenih mreža.

O kom god razlogu da je reč, ne može se osporiti činjenica da je i pušenje došlo na dnevni red. Po analogiji sa zagađenjem vazduha, to kao da pomalo nervira našeg Vrhovnog radoholičara, dok je naša Premijerka indolentna prema ovoj temi. Ona ili apstinira, pa neće ni da pomisli na „pušenje“, ili je obuzeta drugim porocima, recimo, kompulzivnim trošenjem novca poreskih obveznika na razne subvencije. Jak je to nagon, moramo da ih razumemo!

Avaj, pitanje se postavlja: Kome bi zabrana pušenja dobrodošla, a kome ne bi odgovarala? Da li ta zabrana ima opravdanja i, ako ima, u čemu se ogleda? Po kom kriterijumu da procenimo da li se zabrana pušenja isplati za društvo kao celinu?

Mnogo pitanja, a odgovor je vrlo jednostavan. Zato, hajde da ga ponudimo!

U ekonomskoj teoriji postoji jedan test koji se zove Kaldor-Hiks kompenzacioni test (dobio naziv po poznatim ekonomistima). Taj test se koristi za procenu poželjnosti neke društvene promene (pravne, političke, ekonomske). I on kaže da ako „dobitnici“ neke društvene promene mogu, hipotetički gledano, da kompenzuju one koji gube usled promene, onda je ona društveno prihvatljiva i poželjna.

Zato hajde da vidimo ko su „dobitnici“, a ko „gubitnici“ u slučaju zabrane pušenja u zatvorenim prostorijama. Na osnovu podataka Batuta, „dobitnici“ su oni koji ne puše (skoro 50%), prestali da puše (13% – kažu da su ovi „najveća zakerala“), puše povremeno, „iz hobija“ (5%). Dakle, ukupno više od dve trećine stanovništva. „Gubitnici” su oni koji svakodnevno puše bar jednu cigaretu – 33% u opštoj populaciji. Kvantitativno gledano, većina dobija, a manjina gubi.

No, da zavirimo sada u tu manjinu. Da vidimo da li ona zaista „gubi“ i šta gubi? Prvo, da li im se uskraćuje pušenje? Odgovor je jasan: NE. Oni bi samo morali da izađu i puše ispred lokala, kancelarije ili drugog zatvorenog prostora. Dakle, oni i dalje „truju sebe“ i uživaju u tome, a jedina promena odigrala bi se na nivou njihovog ponašanja. Pa jel to strašno?

Dalje, „gubitnici“ su i vlasnici ugostiteljskih objekata. Da li baš? Moguće je da će njihov profit pasti usled smanjenja potrošnje pića i hrane, jer naša „draga manjina“ sada ne može da pripali, ali će zato neki novi pripadnici većine sada moći normalno da priušte sebi ono što su morali da uskrate zbog (ograničene) slobode pušenja. Dodajmo tu i decu, kao potencijalno nove potrošače iz nepušačke grupe.

Dobro, ruku na srce, neki turisti koji su dolazili u ovu „oazu pušenja“ sada neće dolaziti što će se odraziti na profit vlasnika ugostiteljskih objekata. No, ako su oni jedini i pravi gubitnici usled ove promene, postavlja se pitanje da li „dobitak dobitnika“ može da nadoknadi „gubitak gubitnika“?

Dobitak dobitnika je smanjena verovatnoća oboljevanja od najtežih bolesti, a to znači smanjena verovatnoća lečenja, kao i očekivana vrednost troškova lečenja. Ako razumno pretpostavimo da je ta ušteda najznačajnija, a naročito čuvanje zdravlja naše dece čiji život, statistički gledano, više vredi od života starijih, onda je jasno da je ova DRUŠTVENA PROMENA OPRAVDANA! Pa nisu valjda te razvijene zemlje toliko glupe da zabranom pušenja smanjuju vrednost svog BDP-a?

Dakle, računica je jasna! Ostaje samo ta famozna politička volja! Pa gde je ona? Izgleda da je pod direktnim nadzorom onih kojima ova promena ne odgovara! Ne znam šta drugo može da bude jer naš Vrhovni vožd nikada nije probao kafu, a kamoli cigarete! Pa dobro sad, pitaće neki cinični jezici: Nije valjda da jedna interesna grupa diktira propise u ovoj oblasti, a samim tim i efekte istih?

Ako imate bolje objašnjenje, ponudite ga! Ja za bolje ne znam! Dok razmišljate, odoh da iskoristim ovih nekoliko lepih dana u februaru i popijem kaficu u bašti omiljenog kafića, jer je to jedino mesto gde neću osetiti miris tog famoznog duvanskog dima! I to pod uslovom da neko iz ove „manjinske grupe“ ne sedne za sto pored mog!

A ako slučajno donesu taj Zakon o zabrani pušenja, upamtite, i u njemu će naš čovek naći „rupu na saksiji“. Što se čudite, pa gde će drugde tresti pepeo od duvana nego u (zakonsku) rupu?