Ćutiš ti, ne ćutim ja

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Poslednjih godina je mogla sa radio-stanica i u kafanama da se čuje neka treš-folk pesma “Ćutiš ti, ćutim ja”. U suštini je priča o preljubi-prevari dvoje ljudi u braku, koji sada valjda odlučuju da ćute o tome. Da paradoks bude veći, hit je i na svadbama. Ne znam što, ali peva se uglas.

Ali ne pišem ovo da bih se bavio tumačenjem domaće folk muzike, već mi je upravo taj deo refrena poslednjih meseci u glavi kad pomislim na Gradsku upravu u Nišu, ali i na još neka preduzeća i ustanove u ovom gradu koji na pitanja novinara Južnih vesti jednostavno ćute. Pa, sve mislim da oni, pošto su, vodeći se pesmom, u nekoj prevari, odlučuju da ćute misleći da ćemo i mi da ćutimo. Da valjda “čuvamo zajedničku tajnu”.

Novinarski posao je malo drugačiji, iako me demantuje šira medijska slika današnjice, ali eto mi u Južnim vestima ne ćutimo, a ne bi trebalo da ćuti nijedan novinar. Mi pišemo i kad oni ćute. Prosto, pišemo da ćute.

Neko će sada da pita “pa, šta vam to znači?”

Pa, eto, možda baš znači da se ćutanjem skriva neka zloupotreba i prevara. Možda to ćutanje znači i odobravanje onoga što mi pišemo. Ali svakako znači da tog funkcionera, tu instituciju ili tu stranku nije briga za građane i da, i pored toga što ga oni plaćaju, njega oni ne zanimaju, jer ne želi da kaže kako raspolaže njihovim parama i koje odluke donosi na njihovu štetu.

Narodna poslovica kaže “ćutanje je zlato”, ali to ne važi i za nosioce javnih funkcija u komunikaciji sa novinarima.

Evo i nekih primera: Dugo se novinarima Južnih vesti niko nije javljao iz Direkcije za javni prevoz. Tekstovi su izlazili, uz napomenu da direktori ćute. Onda je policija uhapsila direktora Sašu Petronijevića u vezi sa nekim od tih tekstova. Sada je komunikacija sa tim preduzećem skoro pa normalna i redovna.

Slično je bilo i sa Opštinom Medijana. Južne vesti su čak bile i skinute sa opštinske mejling liste, a onda su neki naši tekstovi o Medijani doživeli bum na nacionalnom nivou. Nakon toga se portparolka Dušanka Kitanović sama javila, a vraćeni smo i na mejling listu.

Staro rukovodstvo niškog Aerodorma “Konstantin Veliki” takođe nije htelo da komunicira sa nama. Takođe nismo dobijali pozive za konferencije iz tog preduzeća, ali smo i pored svega toga radili svoj posao. To su pokušali da promene kada je postalo jasno da vazdušna luka ide u ruke države, a njima se drmaju stolice, ali očigledno da je bilo preksano.

Bilo je tu još primera od Opštine Panatelej, Parking servisa do Lutkarskog pozorišta.

Ima i onih koji i dalje ostaju tvrdi u svome ćutanju, kao i onih koji “prete” da će da ućute, jer im se tobože ne sviđaju naši tekstovi. Ali, kao što vidimo, praksa kaže da to nije uvek dobro prolazilo.

Ne treba valjda da podsećam na Zakon o javnom informisanju i zabranu diskriminacije medija i novinara. Možda je bolje, s obzirom da država tako funkcioniše poslednjih godina, da sve koji ćute ili to planiraju da rade, podsetim na nedavnu izjavu predsednika SNS Aleksandra Vučića da su funkcioneri dužni da odgovaraju svim novinarima, uz naglasak da budu ljubazni.

Na stranu svi zakoni i stranački ukori, svi koji su na javnim funkcijama ne treba da ćute upravo zbog onih koje najviše vole, doduše uglavnom u predizbornim kampanjama, a to su građani ili, kako neki vole da kažu, narod.

Nije narod tu samo da se iza njega kriju kada se donose “teške odluke” i kada dobijaju glasove, nego i da mu polažu račune. A kako ćete to drugačije nego preko medija, koji su prva i najjača kopča između vlasti i građana.

Zato slobodno dodirnite zelenu tipku na telefonu kada vas zovu novinari. Nije teško biti fin.