Dan kada je EU pozvala srpsku opoziciju u bojkot

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Severna Makedonija je država sa Balkana koja je poslednjih nekoliko godina pokazala najveću želju da se što pre pridruži Evropskoj uniji. Prvo je opozicija intenzivnim protestima smenila autokratski režim predvođen strankom VMRO-DPMNE, a onda su krenule promene.

Premijer Zoran Zaev je pre svega promenio svoju ideologiju i od političara koji je govorio da se ime države i Ustav neće menjati, došao je do rečenice: “Neka živi Republika Severna Makedonija”.

Dakle, promenio je ime države, u nemirima prilikom smene vasti raskrvario glavu, rešio viševekovni spor sa Grčkom, ali sve to nije bilo dovoljno da činovnici iz Evropske unije otvore pregovore o pristupanju Makedonaca ovom savezu. Ne da zatvore pregovore i da naš južni sused postane članica, ne čak ni da otpočnu, nego samo da dobiju zeleno svetlo za početak pregovora.

Nije to odobreno ni Albancima, ali oni su već neka druga autokratska priča u belim patikama.

Ovim potezom Evropska unija ne samo da je potvrdila, nego je i dopunila priču o šargarepi i magarcu. Sada imamo situaciju u kojoj je magarac skoro zagrizao, a onda je štap ponovo pomeren – Makedoncima je rečeno da će se njihov zahtev u maju 2020. verovatno ponovo razmatrati.

Mnogi su ocenili da Makedonci suštinski nisu puno uradili sa reformama pojednih zakona – od korupcije, pa sve do medija. Drugi, pak, misle da EU donoseći ovakvu odluku uopšte nije sagledala prilike na Balkanu gde je ljudima sve više muka od priče o magarcu i šargarepi i oni, ako se već teži ka tamo, žele konkretna rešenja i jasne signale da će postati deo saveza evropskih naroda.

Međutim, možda je u Briselu čuveni Zapadni Balkan sagledan baš kako treba. I to ne sada, poslednjih meseci i godina, nego mnogo pre. Možda Evropi baš odgovara ovaj vakuum u kojem su zarobljene države. Države sa neuspelom tranzicijom gde evropske kompanije ubiraju profit eksploatišući radnu snagu u takozvanoj prljavoj industriji. Odavde malo i trguju sa Rusima, jer iz Berlina i Pariza ne smeju. Države gde vladaju autokrate i populisti i gde se priča o EU uglavnom koristi u predizborne svrhe i za navlačenje para iz fondova.

Zato je ova poslednja odluka, naravno, najpogubnija za Makedonce i Albance, ali i za sve proevropejce iz Srbije koji bi EU-inertnu SNS vlast da menjaju.

Odbijanje Makedonije je jasan znak opoziciji u Srbiji da treba da ide u bojkot, jer pregovori o boljim izbornim uslovima, koje vode sa vlašću i u kojima posreduje EU, sigurno će se završiti uspešno. Šta god opozicija na kraju da odluči, kako god da se postavi i prema pregovorima i prema budućim izborima, oni će biti predstavljeni kao uspešni. U to sada ne smemo da sumnjamo. A znamo i za koga će biti uspešno – za vladajući SNS i Aleksandra Vučića. Zašto?

Zato što se njima ne žuri u EU, a moraju da isporuče. I u tome su baš dobri. A to je, izgleda, sve što Briselu, a posebno Parizu i Emanuelu Makronu u ovom trenutku treba – poslušnik koji ne žuri sa integracijama.

Da je to tako potvrdio je i sam Vučić rečima “da niko neće štrajkovati glađu ispred zgrade EU u Briselu” jer su Skoplju i Tirani ostala zatvorena vrata, pa je brže-bolje najavio potpisivanje trgovinskog sporazuma sa Evroazijskom unijom, a saradnja sa Kinom je sve intenzivnija.

Možda bi to moglo da otvori oči Evropskom savetu, jer im Kinezi u Evropi, zaključuje se, baš ne prijaju. Ali naravno, uslov je da je Savetu zaista stalo do ujedinjene Evrope, a ne do političkih dilova, igre moći, jeftinog populizma i kapitala.

U suprotnom, pitanje je trenutka kada će zapadnobalkanski magrac sa početka priče da pobesni i polomi štap, a šargarepu im nabije u nos.