Direktori, mašite zastavama

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Postoji u Nišu jedna priča, da su navodno nekom iz SNS-a u kafani, tada samo regularnom članu, neki funkcioneri stranke obećali da će biti direktor.

I on to nije shvatio kao šalu, nego čovek odštampao vizit-karte na kojima je pisalo „taj i taj, DIREKTOR“. Ni gde, ni čega direktor. Samo funkcija koja mu je obećana. Rešio da sedne u fotelju o državnom trošku i to ti je. Na kraju, navodno je taj i postao direktor, naravno u v.d. stanju.

I to ni manje, ni više nego u jednoj ustanovi kulture. Nušićevski, zar ne?

Zato nije čudno što ljudi pričaju i da je danas lako da neko postane direktor. Kažu, lakše nego ikad pre. Dovoljno je da imaš člansku kartu, prvenstveno Srpske napredne stranke, ali može i neke od stranaka satelita koje se uz nju šlepaju i završena priča. Fotelja je zagarantovana.

Nije bitna ni škola, ni radno iskustvo. Evo, imali smo slučajeve u Nišu, u Domu učenika srednjih škola, gde su bile dovoljne samo neke potvrde. Nema veze što taj radni staž nije bio upisan u radnu knjižicu. Kao što naučismo, postoji neka druga, važnija knjižica.

Šta ti direktori rade u svojim foteljama, vidimo u praksi, opet nije mnogo bitno ako su vojnici partije.

I baš tu priča “lako je da se postane direktor” dobija potpuno novu dimenziju. To se, naravno, odnosi na one direktore koji vode preduzeća iz struke za koju su se školovali. Na one koji su fakultete završavali redovno i u roku. Koji su se radnim iskustvom pre toga pripremali za to mesto. Ne na diplomirane menadžere magle koji su kupili neku diplomu čisto da se nađe.

Jer zaista je teško shvatiti da, što bi narod rekao, pismen čovek pristane na ulogu partijskog vojnika. Da obilazi mitinge i maše zastavama bilo kome, pa i Aleksandru Vučiću koji na taj način sebe promoviše u velikog vođu. I ne samo njemu, nego na primer i Vladimiru Putinu. Ili što je najgore Aleksandru Vulinu.

Ali to nije retkost. Naprotiv. Evo, na mitingu koji je Vučić držao u Zaječaru, u prvom planu u publici bio je direktor JKP “Mediana” Dragoslav Pavlović. Pre neki dan u Medveđi, na tribinama, u istom kadru direktor Direkcije za javni prevoz Milan Milić, direktorka “Pčelice” Svetlana MItić i direktorka Istorijskog arhiva Snežana Radović.

Zašto su išli tamo? Zašto su napustili radno mesto u radno vreme (kretalo se oko 14 sati)?

Pored njih zastavom maše portparol Direkcije Nenad Stanković. Ali to njemu nije strano, jer on političke barjake vitla maltene od tinejdžerskih dana. Samo menja boje i ambleme. Tu je i predsednik Opštine Pantelej Bratimir Vasiljević. I njemu je tamo mesto kao dugogodišnjem radikalu, a on i nije završio fakultet na vreme, već skoro. Prvo je dobio fotelju, pa onda diplomu, a kako sam jednom reče, ne seća se ni koje je škole izučio.

Međutim, uvek se zagledam u ove druge ljude koji su, nadam se, odrastali i školovali se verujući u jedan normalniji, pošteniji sistem vrednosti, a sada moraju na tribine. Da viču “Aco, Srbine”. Lomi li se nešto u njima ili im je koža baš toliko zadebljala?

Nije valjda da plata i službeni auto mogu da nadomeste svaki kamen koji se stvori u stomaku kada ti tamo neki vođa SNS autobusa naređuje gde da sedneš i šta da radiš? Kad ti udeli sendvič i flašicu vode. Nije valjda to dovoljno da “staviš glavu u torbu” i namestiš tender? Jer i to je posao partijskog vojnika. Da zapošljavaš nestručne, neobrazovane. Otpuštaš stručne i one koji misle svojom glavom. Koji su hrabri, slobodni i neće da ćute. Da isteruješ ljude sa radnog mesta na stranačke mitinge i ucenjuješ.

Ako sve to “pokrivaju” plata, auto, sitne privilegije i vizit-karta, onda direktori, mašite zastavama da vas svi vide.