Jareća brada

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Pojam “jareća brada” u životinjskom svetu vezuje se naravno za jarca, životinju čestu u našim krajevima. Ima ih raznih – crnih, belih, braon, većih i manjih, a što bolja brada, to bolji i jarac. Posebno se među ljubiteljima ove vrste životinja vrednuju stari jarci i njihove jake brade.

Živimo u vremenu u kojoj je mutiranje vrlo čest pojam. Prvo su mutirale kornjače u crtanom filmu i postale su nindže, a danas mutira sve – od životinja, preko biljaka do virusa. U tom procesu mutacije, izmutirala je i jareća brada. Dobila je neki drugačijii oblik, pa napala Čoveka. Ta pojava je karakteristična i za ove naše prostore, a porast mutiranih jarećih brada beleži se poslednjih godina i to naročito nakon izbora.

Posebno su opasne jareće brade koje su uspele za to kratko vreme da dođu do neke funkcije. Da budu narodni poslanici ili, ne daj Bože, da postanu predsednici opština ili mesnih zajednica. Najnezgodnije su one brade koje iskuse sve to. Tad ga je Čovek nadrljao. Ima među tim jarećim bradama i starih jaraca, koji pod stare dane nekako – kada ih pitate ne znaju ni oni sami gde, kada i kako – dođu do fakultetskih diploma. Umisle valjda da to što su došli do funkcije nužno znači da moraju da budu i akademski građani. Pošto su u sveopštem mutiranju, mutirali i fakulteti, pa je pojedinim visokoškolskim ustanovama važnija debljina koverte od opširnosti knjige, jarećim bradama nije teško da urame diplomu.

Ali istraživanja pokazuju da nisu ti stari jarci sa diplomom najgori. Gori su oni koji su pre velike crne fotelje, odela i kravate radili neke druge, po pravilu teške poslove. Kao što je, recimo, prodavanje drva ili nešto slično. Ili koji vuku za sobom neka krivična dela. Nisu to neka teška krivična dela, nego nešto više moderno, ko što je na primer krađa struje. Oni su za Čoveka najgori. Takve jareće brade su po pravilu bahate, bezobrazne, van društvenih tokova i na javnoj funkciji su samo radi ličnog ili partijskog interesa. Zato tu poziciju koju imaju nekada iskoriste da se samoisplaćuju i mimo propisanih zarada, naravno, parama Čoveka. Vređaju, omalovažavaju, ucenjuju, trguju i po nepisanom pravilu – znaju sve. Ništa im nije sveto, iako se izdaju za najveće vernike.

Kada smo već kod vere, mutirane jareće brade dosta podsećaju na đavola. I baš kao i on pokušavaju da stvore neki svoj svet ili makar rade, svesno ili nesvesno, da uruše i pokvare postojeći Čovekov svet. Oni prave normalno od nenormalnog, izvrću stvari, ne libe se da slažu i guraju zlo na vrh, a najbolje na dno.

A Čovek ko Čovek – trpi i ćuti. Da se ne zameri. Čeka da prođe.

Pričali su mi neki stariji, a i ja se pomalo sećam, jer sam tih godina pasionirano pratio zasedanja Narodne Skupštine, da se tih mutiranih jarećih brada baš bilo namnožilo pre 2000. godine.

Čovek isto tako ćutao i trpeo, pa mu u jednom trenutku prekipelo. Ustao je baš na današnji dan, 5. oktobra i proterao ih. Međutim, 17 godina kasnije oni su opet tu.

E, sad ili Čovek nije uspeo, ili Čovek brzo zaboravlja? Ako je ovo prvo, Bože moj, svaka greška se ispravlja, a ako je ovo drugo – bojim se da Čoveku nema spasa.