Korona ogolila besmisao modernih ratova

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Danas Sirija, a nekada Iran, Irak, Avganistan, sve su to države u kojim se ratovi vode ili su se vodili u prvom planu zbog verskih, političkih ili komšijskih razloga, ali u drugom je bilo ono glavno – nafta i gas.

Amerikanci i Rusi su poslednjih godina u prećutnom sporazumu držali pozicije u Siriji kako bi bili blizu naftnih izvora dok su reke izbeglica tražile sreću po belom svetu. Planove su im na kraju zakomplikovali Turci koji ratuju zbog vere, ali i želje da i oni dobiju parče svog kolača.

Osamdesetih godina su se posvađali Iran i Irak baš zbog nafte. Taj rat se simbolično naziva i “tankerski”. Ali od iranskih raketa nisu stradali samo irački, već i američki brodovi, pa su se SAD okrenule protiv Irana.

Nekoliko godina kasnije SAD su bile na strani Kuvajta u ratu sa Irakom, koji je takođe počeo zbog nafte. U čuvenoj “Pustinjskoj oluji” učestvovalo je oko 500.000 američkih vojnika, a sve je godinama kasnije dovelo do 11. septembra i napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku.

Tek nakon toga su usledile okupacije Iraka i Avganistana. U Avganistanu su ruske trupe već ratovale čitavu deceniju osamdesetih godina, a nakon njihovog povlačenja zatvorena su polja prirodnog gasa koja su do tada radila punom parom.

I ko zna koliko je “tajnih operacija” kroz atentate lidera država bogatih naftom, pučeva i revolucija izvedeno pod patronatom tajnih službi iz Evrope i Amerike samo kako bi se kontrolisalo tržište ili cene nafte kojima je Bliski istok, ali i neke afričke zemlje bogat. Ozloglašeni ISIS se takođe finansira tako što trguje “crnim zlatom”, a nakon toga seje zlo širom sveta.

Kad se podvuče crta – poslednjih decenija, kada je čovečanstvo hrlilo u modernizaciju i prosperitet, hiljade glava je izgubljeno kako bi se osvajala naftna i polja gasa i kako bi nekolicina moćnika punila svoje džepove.

Sve to je u samo mesec dana obezvredio i zgazio, a ko drugi nego onaj koji je rešio da baš ove godine “otvori oči” tom istom modernom čoveku koji žrtvuje ljude za šaku dolara – niko drugi do virus korona.

Život u svetu je stao na mesec dana zbog pandemije, a sa njim i potražnja za gorivima i to je bilo dovoljno da cena nafte padne ispod nule. Prvi put nakon 1947. su proizvođači maltene morali da plaćaju da im neko otpremi naftu, jer nemaju gde da je skladište.

I šta sada? Prvo rešenje je dogovor proizvođača, obratite pažnju, da smanje proizvodnju nafte kako bi mogli da je skladište.

Naravno, nadajmo se svi da situacija nije trajna i da će korona proći. Samim tim će, najverovatnije da se obnovi i stablizuje i ovo tržište, ali jedan mali i za nas nevidljivi virus je dovoljan da obesmisli sve uništene živote i nevine žrtve koje su pale ili padaju zbog kapi “crnog zlata”.

Neko će sada reći, pa dobro to je trenutno, ali koliko su se do sada sve te zemlje obogatile od nafte i tih ratova i otimanja teritorija. I to je tačno. Dovoljno je samo pogledati SAD, Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Ujedinjene Arapske Emirate, Rusiju i njhovu ekonomsku moć.

Ali poenta je da se čovek u svoj toj moći i tržišnoj utakmici previše zaigrao i zaboravio na ono osnovno – prolaznost i poroznost.

Jer šta bi bilo da korona ne prolazi tako relativno lako i brzo? Šta bi bilo da moramo da se izloujemo u gradove, u države? Da kretanja budu minimalna, a distanciranja maksimalna? Da se prizemlje avioni na duži period? Da stoje vozovi?

I to sve zbog nevidljive čestice. Toliko male i nebitne u odnosu na velikog i superiornog čoveka kome brdo para i tone nafte ništa neće značiti.

Jošida Kenko, budistički monah i pisac, još u 14. veku je napisao da “dan života više vredi od brda zlata”. Pa makar ono bilo i crno.

Previše lako smo to zaboravili.