Laki i Vuki

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Šetam tako niškim ulicama ovih dana kada odjednom, dok sam prolazio Voždovom, idući ka centru preseče me neki nesnosan zvuk. Gledaj levo, gledaj desno – ništa. Okretao sam se oko svoje ose, ali ne videh ništa, a zvuk sve jači i jači!

Svatih da taj zvuk zapravo dolazi sa neba. Kad podigoh glavu imao sam šta i da vidim. Dve linije, neki ih zovu i „chemtrails“, jedna crna, a druga deblja. Spuštale su se vrlo brzo na dole, ličilo je na brišući let koji se završio negde, zaključio sam tada, kod Narodnog pozorišta. Pomislih da nisu neke čudne ptice ili možda avioni?!

Pojurih tamo. Dok sam trčao, kroz glavu su mi prolazile slike Kula bliznakinja u Njujorku i tragični 11.septembar. Onda sam odustao od toga, nisam hteo da budem patetičan, nisam znao šta da očekujem, ali sam svakako očekivao gužvu.

Stigoh do Pozorišta. A tamo – ništa. Baš ništa. Nišlije šetaju normalno, neko čeka semafor, neko svraća u apoteku. Čak i trafike normalno rade. Zaustavio sam prvog prolaznika i otpočesmo razgovor.

– Izvinite, jeste li videli nešto neobično ovde? – upitah ja krajnje ljubazno.
– Ne…ništa posebno – zbunjeno mi odgovori ovaj Nišlija koji je nekako čudno izgledao.
– Video sam dve linije na nebu, učinilo mi se da se, negde ovde, kod Pozorišta, završavaju – govorio sam zbunjeno.
– Mislite na jednu crnu, a jednu deblju? – upita me ovaj Nišlija.
– Da! – odgovorih uzbuđeno.
– Nije to ništa novo – reče on – To su Laki i Vuki!
– Laki i Vuki?! – ponovio sam zbunjeno.
– Da. Laki i Vuki, novi niški superheroji. Trenutno su u Pozorištu – najsmirenije reče prolaznik i pogleda u stranu.
– Superheroji?! Šta će Nišu superheroji? – bio sam opet zbunjen.
– Došli su sa Planete 011 da spašavaju nišku kulturu – odgovori ovaj Nišlija.

Dok je zatvarao svoj tefter, u koji je nešto beležio, rekao mi je da je Vuki tu već duže vreme, a da Laki dođe samo povremeno, kako mi je on rekao, samo kada treba da „reši neke stvari“.

Još mi je rekao da su organzovali neke predstave, da smo mi građani dali… hm… kako reče, još se ne zna koliko para, ali da su govorili da je mnogo lepo bilo, jer su došli svi vlastodršci. Kaže da se još pamti konferencija za medije pred tu istorijsku predstavu kada su Vuki i Laki najljubaznije odgovarali na pitanja sedme sile. I tvrdi da je on sve to posmatrao sa nevericom i osmejkom.

– Zar mi nemamo svoje superheroje? – upitao sam potpuno zbunjen, pokašavajući da shvatim ko su ti superheroji i kako je ovaj moj sagovornik sve to gledao.
– Imamo – odgovori ovaj Nišlija i dodade da su i oni bili protiv Vukija, i da on više ne može da spašava našu kulturu, jer je vrlo mlad i neiskusan. Zbog toga je, kako reče, sada i došao Laki.
– I šta će biti sada?
– Ništa. Laki i Vuki jahaće i dalje – odgovori ovaj Nišlija i spusti glavu.
Spustio sam glavu i ja. Ćutali smo tako nekoliko minuta, baš kao što i Nišlije ćute već duže vreme dok ih superheroji sa drugih planeta spašavaju. Onda smo podigli glavu, rukovali se i krenuli svako svojim putem.

Okrenuo sam se i upitao ovog prolaznika:

– Ko si ti? Odakle sve ovo znaš?
– Nije važno ko sam, važno je da znam za bolje. Za mnogo bolje – reče ovaj tihi čovek sa brkovima koji je stalno nešto zapisivao. Pošao je nekoliko koraka ka ulazu u Pozorište i pretvorio se u bistu. Opet sam onako zbunjen pritrčao, a na njoj je pisalo STEVAN SREMAC.

I tada, dok sam se trudio da razdvojim san i javu, krenuo sam dalje Ulicom Milojka Lešjanina ka centru grada, a u glavi mi je stalno odzvanjala pesma „Banana State“ bosanskog kantautora Zostera.

Ni danas ne znam zbog čega, ali i dalje je čujem…