„Multipraktik“ funkcioneri

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Desi se to što se desi na finalu Kupa Radivoja Koraća. Ukaljasmo ime ove košarkaške legende, ukaljasmo opet i ovaj plemeniti sport, po kome nas prepoznaju u svetu, a pokazasmo i da nam je kuća tesna, jer su deca mnogo besna.

Ruku na srce, ni stariji u nedelju uveče nisu bili bolji, ali nećemo o tome, svako nosi svoj krst.

I pored gorkog ukusa u ustima zbog prekinutog finala, koje je bilo do tog trenutka prilično zanimljivo, lično meni su mnogo zanimljviji bili događaji koji su usledili.

Rešiše situaciju da smire sadašnji i bivši gradonačelnik Beograda ili bolje da kažem nekadašnji ministar bez portfelja i bivši šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Da, baš oni, Dragan Đilas i Nebojša Čović. Rešavali su, mislim ja u tom trenutku, mnoga državna pitanja, pa odlučili da reše i ovo.

Malo razmislim, malo vratim film, pa skontam da njih zapravo ima svuda. U sportu, politici, estradi, medijima… A šta su oni, pitam se? Političari, sportisti, privatnici, biznismeni, košarkaši, predsednici stranaka ili fudbaleri?

Kad se uz pomoć Gugla presaberem, odmah se i oduzmem. Oni su sve to! Respect – što bismo rekli mi mlađi.

Oni mora da su, ponovo ja mislim u sebi, mnogo sposobni i suviše dobro organizovani čim sve to uspevaju, pošto recimo ja, od tri zadate stvari dve izvršavam potpuno, a za treću su šanse pola-pola da će ostati za sutra. U tom slučaju za njih još jedan respect.

Kad se još jednom presaberem, shvatim da su oni u poslednjih dvadesetak godina odlučivali o mnogim bitnim stvarima za moj život i život ostalih stanovnika ove zemlje.

Uz svo poštovanje njihovih godina, njihovih sposobnosti i stručnosti, moram da pitam – DOKLE?!

Dokle jedni te isti ljudi da odlučuju o svemu važnom, o životima miliona nas koji živimo u Srbiji? Gde su drugi ljudi? Gde su mladi ljudi koji završavaju fakultete i to sa vrlo visokim ocenama? Gde su pravi sportisti i sportski radnici? Zar politika svuda mora da umeša prste?

Ne, niste u pravu, nisu svi mladi u inostranstvu, ima ih i ovde, ali očigledno ne mogu da isplivaju. Razlozi za to su brojni, a ovo je ipak kraća tekstualna forma, pa ni ja ne bih da dužim.

I nisu Čović i Đilas jedini. Premijera Ivicu Dačića očekujem jednog jutra u svom frižideru, jer je toliko angažovan da mi mali ekran TV prijemnika, što bi rekao čuveni Radovan, poprima njegov oblik. Rešava pitanje Kosova, poklanja anđela Moniki Beluči, doručkuje u Beloj kući, a stigne da ošacuje i simpatične voditeljke slobodnih shvatanja.

Ni njegov zamenik Aleksandar Aca Vučić ne zaostaje. Iako je na sebe preuzeo vojsku, čini se da ga najmanje ima tamo, a više u Ministarstvu policije, Saudijskoj Arabiji i Fudbalskom klubu Crvena zvezda.

I tako oni svi, kako kažu, rade u interesu naroda, muče se sa brojnim funkcijama, jure po belome svetu i širom naše lepe Srbije, a narod i dalje gladan i besposlen, pa valjda od muke prekida košarkaške derbije.

Čini mi se dok se nekako ne izborimo da na scenu isplivaju neki novi mladi ljudi, neka nova lica kretaćemo se u tom začaranom krugu „multipraktik“ funkcionera punih ili praznih stomaka – zavisi kome se kako zalomi.