“Nije naše, našli smo” ili kako su baklje sagorele demokratiju

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Koliko nezadovoljnih građana ima ogromne, takozvane svadbarske zvučnike, koje montira na terasu da ga čuje ceo komšiluk? Koliko nezadovoljnih građana zna gde se kupuju baklje? A koliko zna da ih koristi?

Kako nabaviti audio fajl “Đilase lopove”? Koliko običnih građana je imalo dozvolu za šetnju u vreme policijskog časa? I koliko bi nezadovoljnih građana na šerpu uzvratilo bakljom, a ne, recimo, šerpom ili pištaljkom ili nečim trećim?

Vladimir Đukanović Đuka zna gde se nabavljaju baklje i, kako se vidi na snimku, zna da ih pali. Ali on nije običan građanin, on je funkcioner SNS i narodni poslanik.

I tu se čitava priča o tome ko je organizovao bakljade po Srbiji završava. Posebno ako tome dodamo da je on i pozivao iz fotelje Narodne Skupštine na tu akciju.

Da, možda je to neko udruženje mladih radilo na internetu, ali ono neodoljivo podseća na ovo naše udruženje građana sa Delijskog visa. Poznato po košenju trave, ali i po članstvu u SNS i sreći zbog upaljenih baklji. Mnogo pre šerpovanja. Sa Tvrđave i u susret izborima.

Akcije protiv “šerpovanja” su krenule po zlu. Prvo umalo nisu zapalili dragstor na Somborskom bulevaru, onda su zamalo uhvaćeni na delu na Paliluli, sa sve predsednikom Opštine i funkcionerom SNS Aleksandrom Ždraletom, a širom Srbije su im građani sa terasa zviždali i svađali se s njima.

Na snimcima na društvenim mrežama se vidi i kako ih isteruju iz svojih zgrada i zaključavaju ulaze.

Kad se svedu računi, od ove akcije dobili su jedno veliko ništa.

Zato su naprednjaci, izgleda, rešili da se ponašaju kao u filmu Munje, kad kod lika kojeg igra Zoran Cvijanović nađu marihuanu, a on izgovara rečenicu: “Nije naše, našli smo.”

Uporno negirajući da stranka sa tim ima veze, govoreći da su to neki mladi, ali da ih oni podržavaju jer razumeju njihovo nezadovoljstvo zbog šerpovanja. Prepiske o bakljadi koje su procurele u javnost su fabrikovane, a oni su, kao poznati filantropi i humanisti, u kasne sate i policijskom času neumorno delili pakete penzionerima.

Zvuči kao lepa bajka za uzrast do 5 godina.

Već pomenuta bakljada na Tvrđavi od pre 2 meseca dovoljno opisuje ljubav između tog zabranjenog pirotehničkog sredstva i naprednjaka. Pa funkcioneri SNS iz Niša su bakljama vitlali sa Tvrđave, baš kao što su sada vitlali sa svojih terasa.

Razlika je u tome što sada postoji jaka osuda javnosti. Građani su odreagovali na vandalizam. Da li ih je samo to nagnalo na reakciju ili ih nosi bes koji ispoljavaju kroz “šerpovanje” pokazaće vreme, ali nisu, kao milion puta do sada na “spontane akcije”, ostali nemi.

Okrenuo se, nažalost, i komšija na komšiju, pa se stvar otrgla kontroli.

Zato je odluka takva – pravimo se da nismo mi.

Građani kažu da je policija teško reagovala na njihovo prijavljivanje kršenja policijskog časa i bakljade. Ni medijima iz policije ništa nisu saopštavali danima, a onda kada je akcija završena organi reda priveli su pedeset i kusur bakljaša, ali i šerpaša.

Zna policija da udovolji građanima, pola-pola, da se niko ne naljuti. Samo su prenebregli jednu sitnicu – šerpaši su uglavnom, u najvećem broju slučajeva, lupali sa svojih terasa, a bakljaši su se vozikali kolima kada je bilo zabranjeno i verali po krovovima tuđih zgrada.

Ali ne može ni to da bude drugačije u državi u kojoj potkupljeni mediji rade protiv građana iako im je u opisu posla da rade u njihovom interesu. Ne može drugačije kada se milioni dinara tih istih građana daju podobnim medijima da pišu kako su oni vandali, a njihovo nezadovoljstvo organizuje Đilas.

Ne može drugačije sa vlašću koja je, prema poslednjim rezultatima “Fridom hausa”, i zvanično ubila demokratiju u Srbiji.