Poseta predsednika i činjenice

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Postoji period godine kada sa topola leti nešto pufnasto i belo. Deca to jure po parkovima i oko zgrade, majke ih sklanjaju i brinu da im ne uleti u nos ili uši. Nisam botaničar, ali neki kažu da je to cvet topole, neki da je plod. Mnogi ga zovu “mace”, a u mom kraju smo ga zvali “sreća”.

Tako smo mi tu “sreću” znali da jurimo i hvatamo, a kada bismo otvorili šake unutra ne bi bilo ničega. Tu pufnastu loptu odneo je vetar. Upravo me na tu “sreću” podseća poslednja poseta predsednika Aleksandra Vučića Nišu.

Napričao nam je svašta, izobećavao, otvorio pogon Leonija gde će ljudi raditi za 240 evra, bacio kamen temeljac za fabriku za koju ne znamo koliko para građana dobija po radnom mestu, pohvalio se da nam je on “sredio” Klinički centar, pozdravio simpatizere SNS u Domu zdravlja i otišao. Nama u rukama nije ostalo puno.

Neko će sada reći da sam možda nezahvalan i zlonameran, da sam protiv novih radnih mesta, da mi ništa ne valja i tako dalje. Međutim, ima tu nekoliko činjenica koje govore same za sebe.

Krenimo redom.

1. Predsednik ili premijer?

Ustav Srbije reguliše ovlašćenja predsednika države i on mu ne dopušta da vodi ekonomsku, zdravstvenu, infrastrukturnu ili bilo koju drugu politiku. Prema najvišem aktu Države predsednik nas predstavlja u svetu, može da postavlja ambasadore, da potpisuje zakone, bira mandatara i još po nešto, ali ne i da lopata po gradilištima i promoviše kablove stranih kompanija. To je, opet prema Ustavu, posao premijera, u našem slučaju Ane Brnabić. Ona “utvrđuje i vodi” politiku države. Ipak, za Vučića Ustav nije bio problem, a Brnabićeva nažalost nije ni bila u Nišu. Bili su ministri, ali ni oni nisu puno govorili, iako su sva dešavanja i svi obilasci bili u njihovim resorima. Na osnovu svega, postavlja se pitanje koliko sama poseta onda ima smisla, jer predsednik ne bi ni trebalo da bude tu?

2. Cumtobel i subvencije

Dojče vele je nekoliko dana pre dolaska Vučića u Niš pisao o subvencijama većim od 50.000 evra po radniku koje bi navodno trebalo da dobije Cumtobel za fabriku u Nišu. Ni Vučić, ni Urlih Šumaher, direktor austrijske kompanije, nisu to demantovali na pravi način. Predsednik Srbije je pisanje nemačkog lista nazvao “lupanjem gluposti”, ali nije rekao koliko će zapravo novca Austrijanci dobiti po radnom mestu. Rečeno je i da će biti zaposleno 1.100 radnika, ali ne i kada ili do kada. Za razliku od kompanije IMI, koja gradi fabriku na Loznom kalemu, i koja je jasno rekla da planira 1.500 ljudi u narednih 10 godina, za Cumtobel znamo samo da je “prva faza” planirana sa 150 zaposlenih. Ako je tako, uz ukupne subvencije od 8 miliona evra, tekst Dojče velea i “pije vodu”. A onda bismo u Nišu imali rekordera po visini datih subvencija.

3. Na mestu novog kliničkog centra nije bila livada

Više puta je predsednik Vučić u svojim govorima o novom kliničkom centru u Nišu naglašavao da je on nastao na livadi. To je rekao i ovog puta, kada je posetio taj objekat.

Ali znate pre samo 3 godine kada sam ovde bio, ovde je bila livada i ništa više, a sada 44.000 kvadrata – rekao je Vučić.

To nije tačno. Na tom mestu, pre početka radova 2014. godine, bila je zgrada koju smo zvali “monoblok” i koja je zapravo započet novi klinički centar pre mnogo godina.

Kako je rečeno prilikom jedne od ranijih poseta ministra Zlatibora Lončara, od 44.000 kvadrata kliničkog centra, 20.000 je novoizgrađeno, a ostatak je već bio tu, na toj “livadi”.

4. Radnici treba da “kukaju”

Otvarajući novi pogon Leonija u Nišu predsednik Vučić je rekao da tu rade “ljudi koji ne kukaju i koji žele bolju budućnost za sebe i svoju decu”. Međutim, vodeći se svim svetskim zakonima o radu i pravima radnika uopšte, poželjno je da “kukaju”, da se organizuju u sindikate, da traže bolje uslove rada, veće plate.

Eto, neka radnica Leonija je portalu Građanin rekla da u ovoj fabrici plata zaposlenog sa četvorogodišnjom stručnom spremom “dostigne i 30.000 dinara”. Prema podacima Ministarstva trgovine, prosečna potrošačka korpa u Srbiji za maj 2017. godine je bila nešto više od 69.000 dinara. Pa, kako da ne kukaju? Vodeći se nedavnim dešavanjima oko štrajka u “Fijatu”, nameće se mišljenje da vlast izgleda više voli radnike koji ćute i motaju kablove. Na kraju, tako nekako se i reklamiramo u svetu.

Ostaje i enigma da li je niški Leoni radio samo tog dana kada ga je posetio predsednik republike ili se žice proizvode i danas. Ekipa televizije N1 to nije uspela da proveri, jer ih tri dana nakon posete nisu pustili unutra.

5. I novinari da ćute?

Možda bi neko sada rekao zašto sve ovo nismo pitali predsednika i o svemu razgovarali s njim kada je bio tu. Nismo mogli, jer je Vučić na svim događajima previše bio u žurbi da bi odgovarao na pitanja novinara. Doduše, ne baš svih novinara. Pitanja su postavljali novinari Pinka i RTS-a, a užurbanost je nastajala kada su se ostali spremali da nešto pitaju. Makar je tako bilo prilikom potpisivanja ugovora sa Cumtobelom, a na otvaranju Leonija i nije bilo pitanja. Možda bi sve bilo drugačije da su i ostali novinari pripremili po neku košulju za predsednika, kao dopisnica RTS-a iz Pirota, ali oni su valjda rešili da rade samo svoj posao, zato su i ostali bez odgovora.

Još mnogo toga se izdešavalo u dva dana posete što nema puno veze sa činjenicama – od Fridriha Barbarose do Angele Merkel. Sve je to na ružičastim televizijama i u ružičastim novinama predstavljeno ružičasto, ali valjda smo dovoljno veliki da razumemo neke stvari i da shvatimo da je krajnje vreme da prestanemo da jurimo “sreću” i počnemo da verujemo sopstvenim očima, ušima i novčaniku.