Potera na svetlost isterala “Malčanskog berberina” i nepoverenje u državu

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Kako je otmičar i silovatelj Ninoslav Jovanović, poznat i kao “Malčanski berberin” nizao dane u bekstvu, prvo sa Monikom Karimanović a onda sam, tako su rasle i razne teorije o čitavom ovom slučaju koji je krajem 2019. godine potresao Niš i celu Srbiju.

Svašta je moglo da se čuje po kafanama, na ulici, a posebno da se pročita na društvenim mrežama.

Dok nije uhapšen, mnogi su govorili da je čitava priča oko otmice i bekstva izrežirana, da režiju potpisuje vrh vlasti na čelu sa Srpskom naprednom strankom i predsednikom Aleksandrom Vučićem, a razlog je prikrivanje afera „Krušik”, “Jovanjica” i plagijata doktorata ministra finansija Siniše Malog.

Naravno, nijedog dokaza za to nije bilo, ali kako su dani prolazili a otmičar bežao policiji, sve češća je bila priča da neko namerno odugovlači kako bi baš u taj slučaj bile uprte oči javnosti i kako bi se zaboravilo na sve što se dešavalo pre 20. decembra, dana otmice.

Kada je Jovanović uhapšen na malčanskom groblju, krenule su druge teorije i onlajn forenzičke analize. Upoređivana je slika iz poternice sa aktuelnim slikama nakon hapšenja i zaključeno je da su “berberinu” izrasli zubi i porasla kosa na mestima gde je ranije bio ćelav. Zato se pronela sumnja da nije uhapšen pravi otmičar, već da je podmetnut neko drugi.

Čak je i MUP morao da se oglasi saopštenjem u kojem moli građane da prekinu sa spekulacijama.

Paradoks je u tome što za sve ovo nisu krivi građani koji sumnjaju, već je odgovornost na vrhu vlasti na čelu sa Srpskom naprednom strankom i Aleksandrom Vučićem.

Tačno je da je širenje i verovanje u teorije zavera naš, sociolozi bi rekli – kulturološki obrazac, a većina to zove mentalitet, ali to u ovom slučaju nije presudno. Ključno je što već 7 godina živimo u društvu u kojem se od svega, ali bukvalno od svega pravi marketing.

Počelo je sa spašavenjem ljudi iz smetova u Feketiću. Tada je prvi potpredsednik Vlade Vučić, spasavao, u farmerkama, decu iz smetova noseći ih na rukama. Onda su usledile poplave u Obrenovcu, a zatim i nesrećni pad helikoptera nadomak beogradskog Aerodroma “Nikola Tesla” gde je trebalo da sleti samo da bi ga navodno dočekali tadašnji ministri Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar. Baš takva vest je i bila unapred pripremljena i objavljena u sutrašnjoj Politici, koja je morala u štampu pre konačnog završetka akcije spasavanja, ali izgleda sa unapred pripremljenim scenarijem.

Istraga oko ubistva pevačice Jelene Marjanović je, sada posle toliko godina slobodno možemo reći više medijska nego policijska, a naravno da se u to umešao i sam Vučić još 2016. godine. Tada je kao premijer rekao da će ubica pevačice biti uhapšen u roku od 48 sati. To se, naravno, nije desilo, ali desili su se izbori i još jedna pobeda SNS-a.

Preskočićemo namešetno padanje u nesvest u studiju Hepi televizije u jeku predizborne kampanje za predsednika Srbije, ali setićemo se snimaka sa naplatne rampe Doljevac koje je bez spornih 2 minuta video samo predsednik Vučić, koji zna da Babić nije vozio. Snimci su previše, kako reče predsednik, jezivi za javnost, ali izgleda ne i za njegovo hrabro srce.

Zato su i sada svi nekako čekali Vučića da bude tu kada se hapsi “Malčanski berberin” ili makar da se prvi obrati naciji. Mogao je to da bude i ministar policije Nebojša Stefanović koji je jesenas maltene lično dovezao dečaka koji je bio otet u Vojvodini. Zbog svega toga se i sumnjalo da je i ovaj poslednji slučaj otmice izrežiran.

Narod je jednostavno naviknut na pseudo-događaje, lažne vesti, afere i naravno senzacije i samoreklamerstvo u koje su uključeni čelni ljudi ove države.

Možda su Vučić i ekipa oko njega prethodnih sedam godina, radeći ono što najbolje znaju, a to je bavljenje marketingom i propagandom, uspeli da lični i rejting SNS podignu na istorijski nivo, ali su isto tako, svesno ili ne, urušili poverenje u državu i njene institucije.

Jer predsednici, ministri, političari i stranke su prolazni i promenljivi, a pravu i jaku državu čine građani i institucije.

Ako živimo u propagandi, ako su institucije urušene i izgubljeno međusobno poverenje, onda i nemamo državu, već partijsku prćiju.