Prstohvat Žitorađe i besede na sednici niške Skupštine

Priču o poslednjoj sednici niškog parlamenta treba početi pohvalama.

Pohvalom odbornicima SNS, jer su konačno počeli da se bave parlamentom, tačnije da se javljaju za reč. Da govore. Da ih upoznaju i novinari i građani. To prehodnih godina nije bio slučaj bar sa 98% odbornika vladajuće stranke.

Oni su svoje mandate izgurali kao nemi dizači ruku. Sada dosta njih izlazi za govornicu i nešto priča. Moguće da im je lakše kada u sali gotovo da nema drugih političkih opcija. Možda im to deluje kao govor na stranačkom skupu, u stranačkim prostorijama, ali pohvalno je da ih čujemo. Bez obzira što skupštinski saziv, shodno odnosu snaga i kriminalnim izborima za nama, nema ni obris demokratskog parlamenta.

Pohvale idu i grupi građana “Niš, moj grad” koji se predstavljaju opozicijom u Skupštini, ali koji su podržali nekoliko predloga vladajuće većine na poslednjem zasedanju. Ipak, pokušali su da otvore bitne teme. Kritikovali su i davali drugi ugao onome što su predstavljali i predstavljaju naprednjaci – “dobro je, biće još bolje i hvala Vučiću”.

I na kraju, pohvala za predsednika parlamenta Bobana Džunića, koji je izuzetno korektno vodio sednicu. Baš kao i prethodne. Deluje da mu je posao lakši nego njegovim prethodnicima u istoj fotelji, jer je “među svojima”, ali nije baš tako.

Morao je da zvanično opomene svog stranačkog kolegu Marka S. Milenkovića. Ovaj docent doktor Univerziteta je, čini se, pokušao da u niški parlament unese prstohvat Žitorađe, odakle i dolazi u najveći grad juga Srbije.

Naime, on je ranijih godina političku karijeru gradio baš u pomenutoj varošici i to dugo u dresu radikala. Onda je, pre 4 godine, preleteo u SNS i vrlo brzo postao državni sekretar u Ministarstvu prosvete. Ali tek nakon što je suspendovan sa mesta predsednika Okružnog odbora SRS u Žitorađi nakon katastrofalnih rezultata Vojislava Šešelja na predsedničkim izborima.

Kako je funkcionisala Skupština u Žitorađi u njegovo vreme dovoljno govori podatak da su jednu sednicu prošle godine napustili odbornici SNS iako su bili vladajuća većina. Razlog je bio, kako su rekli, nezadovoljstvo radom poverenika lokalnog SNS-a Marka S. Milenkovića. Ovaj političar bio je i narodni poslanik, ali i predsednik tamošnjeg parlamenta, a ostaće upamćen po događaju kada je na dnevni red stavio predlog za izbor 2 većnika iz opozicije, koja uopšte nisu htela te funkcije. Većina ih je izglasala, oni su ostali bez odborničkih mandata, a nakon 15 minuta pauze Milenković je sazvao novu sednicu na kojoj su razrešeni i sa većničkih funkcija.

Očigledno je u međuvremenu promenio ličnu kartu i postao Nišlija, ali sudeći po njegovom izlaganju za govornicom, radikalski dres izgleda još nije skinuo. Komentarisanje odeće odbornika Dragoslava Ćirkovića, pominjanje nečijih kompleksa, lečenja i DOS-a, koji se maltene raspao još 6. oktobra 2000. godine, a pritom sa nekim DOS-ovcima deli i odborničku grupu, potvrđuju ove sumnje.

U niškom parlamentu se poslednjih 10 godina dešavalo sve i svašta – od frulica i nargila, blokiranja govornice, silovanja demokratije do oduzimanja reči, ali ovakvo nepoštovanje kolega odbornika i narušavanje dostojanstva tog doma još nije viđeno.

Istup Milenkovića i verovatno samo njemu jasne metafore i alegorije kojima je pokušao da bude zanimljiv, malo je ublažio mladi odbornik naprednjaka Uroš Vukanović. On je pripremio poduži tekst koji je čitao sa puno energije i naboja. Uz skoro pa drhtavi glas, na sva usta je hvalio investiciju Kineza i izgradnju fabrike Šinju u Nišu.

Ali izgleda nije hteo da diskutuje o tome. Ili jednostavno ne razume funkcionisanje parlamenta, pošto to što je čitao i govorio nije nazvao ni diskusijom, ni izlaganjem, već besedom, a nije bio ni na književnoj večeri, ni na školskoj priredbi, niti na obeležavanju nekog istorijskog događaja.

Besedio je mladi Vukanović gde besedi mesto nije, „kitio“ svoje rečenice i nahvalio naravno i lidera stranke Aleksandra Vučića, a na kraju je falio samo aplauz. Za potpunu katarzu egzaltiranih naprednjaka u niškom parlamentu. A možda i nije falio, možda su i ga nagradili? Ko će sve te preformanse da pamti.

Slobodnomislećeg građanina – Nišliju, ništa od navedenog, a i od onoga što će se tek dešavati u parlamentu, ne sme da iznenadi.

Ali treba da ga raduje jedna stvar – još nisu ukinuli Skupštinu. Makar zvanično još postoji i treba se boriti da tako i ostane.