Strah od javnosti

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Urednik onlajn novina Info Vranjske Saša Stojković, u narodu poznat kao Babačko, rekao je nedavno da se naprednjaci plaše javnosti. To je bio odgovor na njihovu najavu da će u Vranju formirati pravni tim za borbu protiv ovog portala.

Složićemo se svi da je to lep doprinos lokalnog SNS-a pregovorima evroparlamentaraca i srpskih političara o izbornim uslovima, slobodi medija i sprečavanju bojkota. Uvek su bili inovativni.

Ali kako god da neka stranka planira da se obračunava sa medijem, što je presedan za sve države koje sebe makar zovu demokratskim, Babačko je pogodio jedno – ne rade oni to zbog Info Vranjskih kao takvih, već zato što se boje javnosti. Boje se osude naroda koji će tu vest da pročita, a koja nije iz naprednjačke propagandne edicije “baš nam je lepo, baš nam je super”.

A izbori se bliže i hteo to život ili ne, za naprednjake sve mora da bude super. Makar do izbornog dana, a posle ko se kako snađe.

Zato se i oštre koplja i zbijaju redovi.

Tako je, da ne bismo slučajno saznali da ne cveta cveće u njegovo preduzeće, direktor niške Tržnice Goran Đorđević poslovanje ovog javnog komunalnog preduzeća proglasio tajnim. Kažnjavaće se čak i otkazom oni koji velike tajne pijačne firme odaju javnosti.

I dobro da je to uradio, jer zamislite da strani faktor sazna sve te strateške podatke niške Tržnice. Na primer koliko se danas glavica kupusa proda na pijacama. Ili ne daj Bože kolika je cena rotkvica ili kelerabe. Da ne pričamo o cifri koju preduzeće zaradi na izdavanju tezgi.

Šalu na stranu, nije zbog toga direktor proglasio poslovnu tajnu. On je želeo da spreči isto što i vranjski naprednjaci – da informacije o platama, prijateljsko-partijskim zapošljavanjima, štelovanim javnim nabavkama, dugovima, kreditima i ostalim potencijalno problematičnim potezima koje povlači dođu do javnosti. Građana se on plaši, a ne stranog faktora.

Zato se ti takvi i kriju iza partija i lažnih profila na društvenim mrežama dok vređaju novinare koji izveštavaju o njihovim marifetlucima, a na telefon ne smeju da se jave.

Đorđević je za ovu odluku prvo pripremio teren po staroj narodnoj “zavadi, pa vladaj”. Pravilnikom o radnoj disciplini je pozvao kolege da cinkare jedan drugog. Naravno direktoru, a kome bi drugom? Onda je usledio Pravilnik o poslovnoj tajni. Čisto da ima šta da se cinkari. Logično. A pride i da se napravi malo mesta za stranačke kadrove nekim otkazom zbog odavanja tajne. Što da ne?

Nego da se još jednom vratimo na umotvorine. Jedna od njih kaže “majmun radi šta majmun vidi”.

Tako ni Đorđević, ni vranjski naprednjaci sve što rade nisu smislili sami. Siniša Mali, ministar finansija i bivši doktor ugovore Telekoma, državnog preduzeća, proglasio je poslovnom tajnom. Pre toga su poslovna tajna bili ugovori koje državna Agencija za finansiranje i osiguravanje izvoza ima sa privatnom televizijom Pink, kojoj je, kako su pokazala istraživanja, kreditima više puta pomagala.

Sa medijima koji pišu u interesu javnosti ne obračunavaju se poslednjih godina samo u Vranju, nego u svim gradovima Srbije, a obračune neretko predvode lider naprednjaka Aleksandar Vučić i njemu najbliži saradnici Zlatibor Lončar, Nenad Popović, pa i već pomenuti Mali.

Svi oni imaju isti cilj – da se istina sakrije od javnosti da građani ne bi slučajno izašli iz ružičastog mehura i zaključili da je car go.

Ali istorija je pokazala da istina uvek nađe svoj put, pa je umesto obračuna sa medijima i poslovnih tajni svim funkcionerima bolje da pošteno rade. Tada bi svima bilo lakše, ali bi njima novčanici verovatno bili malo tanji, a izgleda da to ne žele.

Valjda zato i svojataju javna preduzeća, funkcije i fotelje, pa muzi dok možeš i čini sve da se to ne sazna.