Tour de Serbie

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Ne znam da li se još neko prevario da iz Beograda put Niša krene Niš-ekspresovim autobusom koji staje u Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, Ražnju, Aleksincu i napokon stiže u Niš.

Ne želeći da čekam sat i po do sledećeg autobusa, ja sam se svesno upustio u ovu avanturu.

Jasno je da je ovakva linija, najverovatnije isplativa, ali za one koji putuju do Niša nije baš preporučljiva. E, sada, nije preporučljiva, ako žele što pre da stignu kući, ali jeste ako hoće da bolje upoznaju Srbiju, jer to jeste jedan vid ekskurzije.

Uglavnom, vožnja do Niša traje 4 časa i ovog puta vreme dolaska je ispoštovano u minut. Pohvale za Niš-ekspres.

Iz Beograda svaki putnik ponese utiske metropole, što Beograd danas zaista i jeste. Krećući se kroz Knez Mihailovu ulicu imao sam utisak da nisam u Srbiji, jer su se čuli mnogi svetski jezici. Ljudi svih rasa i sa različitih kontinenata preko Beograda upoznaju Srbiju.

Njima moderni tramvaji, mostovi, svetleći splavovi i skupi hoteli predstavljaju Beograd kao evropsku metropolu.

Ipak, stvari postaju jasnije tek kad se krene južnije od Bubanj Potoka. A, da nije sve tako “evropski” postaje jasno samo gledajući Srbiju kroz prozor autobusa.

Prvo mesto Jagodina. Kod mnogih je ovaj grad u poslednje vreme u hvalospevima. Razloga svakako ima. Puno dobrih stvari se tamo radi, a to se vidi po još uvek crnom asfaltu na trotoarima koji su kraj puta do glavne autobuske stanice. Ali, izgleda da komunalci u Jagodini ne rade vikendom.

Asfalt jeste crn, ali sa dosta kesa, papira većih i manjih i drugog smeća koje je nosio vruć, letnji vetar. Ostalo što se videlo iz autobusa bilo je pristojno, a ljudi su kao i u većini srpskih porodica spokojno pili kafu u svojim dvorištima ili su pomno pratili finale Rolan Garosa.

Iz Jagodine se dosta primetno ulazi u Ćupriju, jer vas već na ulazu dočekaju semafori za koje bi se reklo da su iz prošlog veka, a čitav grad deluje da se još uvek nije probudio iz neke 1993. godine.

Kao da je vreme stalo. To jasno ilustruje autobuska stanica sa večito parkiranih nekoliko zarđalih autobusa i jednom “Zastavom Poli”, kojoj nedostaje desni zadnji točak. Stanica je tih dimenzija da bi joj pozavidele i Nišlije, ali je nažalost sablasno prazna.

Isto tako su prazne i mnoge fabrike po Ćupriji. Idealna mesta za snimanje horor filmova po ogromnim halama.

Napuštam Ćupriju sa gorkim ukusom u ustima i na putu do Paraćina prolazimo hektare i hektare obradivih površina bez ljudi i mehanizacije i sa dosta parcela uraslih u travu.

Verovatno sam se sa nekim vlasnicima tih parcela gurao u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, koji su otišli tamo trbuhom za kruhom, pa je od silnih “Beograđana” glavna ulica postala mala, a njive po Srbije ostale neizorane.

Na paraćinsku Autobusku stanicu stižemo uz pesmu “Briljantin” i Džon Travoltu. A, tamo preovladava ljubičasta boja i to jako ljubičasta. Negde sam čitao da je to boja samoubica, ali pretpostavljam da Paraćincima to nije bila ideja. Što potvrđuje i obližnja stambena zgrada koja je ukrašena dvema štiglicama. Zaključujem da su “umetnički” nastrojeni.

Izvlačimo se lagano sa stanice gde je sišao veći broj putnika i prolazeći pored zapuštenog spomenika “Kolektiva radnika Srpske fabrike stakla” napuštamo ovu varoš čiji je centar sasvim pristojno uređen, ali još uvek okićen novogodišnjim sijalicama.

Od Ražnja i Aleksinca se malo vidi, jer  su stajališta na samom ulazu u ove opštine, ali se malo i čuje. Naime baš tu negde pred Ražanj izgubili smo i jedinu stanicu koju smo slušali na radiju. Pored izbledele zastave na naplatnoj rampi u Ražnju i prazne kasarne u Aleksincu napuštamo ove krajeve.

Stavio sam slušalice i jedva upecao Radio Beograd 1. Na programu je bila “Guantanamera”, rekao bih u izvođenju Hulia Iglesiasa, što me odvodi u neke krajeve španskog govornog područija. Kažem sebi: “Mora da je svuda ovako, sigurno i tamo ima problema.”

A Niš ko Niš. Severozapadna industrijska zona, najpoznatija iz perioda bombardovanja ’99. godine. Ni sada se nije mnogo izmenila mada ima napretka, ali ima i “horor fabrika” kao u Ćupriji.

I, tako, razmišljajući o svemu ovome pored mene još jednom prolaze “Predsednik svih građana, a ne političke partije”, “Investicije. Sigurnost. Budućnost.”, “Jaki regioni. Jaka Srbija.” i mnogi drugi.  I svi nasmejani, zaključujem da je njima lepo čim se smeju.

A nama?

Koga briga, bitno da se vozamo!