Protesti 2017 – FAQ

Autor

Boban Arsenijević

Profesor slovenske lingvistike na Univerzitetu u Gracu

Demokratsko pravo svakog građanina je da u bilo kojim protestima učestvuje, ili ne učestvuje. Niko nikog ne može, i ne treba, da tera na to. Ali u društvu svakako treba da se vodi razgovor o razlozima za protest, njegovim ciljevima, načinima da se oni ostvare, o odgovornosti koju podrazumeva učestvovanje, odgovornosti koju podrazumeva neučestvovanje, o opasnosti od punog ustanovljenja diktature, i svim drugim političkim pitanjima.

Iz svog subjektivnog ugla, načinio sam spisak najčešće postavljanih pitanja u vezi sa protestom, i odgovora koje bih na ta pitanja dao. Uzeo sam u obzir samo ona pitanja koja nisu očigledno postavljena iz pozicija samog diktatora i njegovih udvorica, već koja bi moga da se pripišu i dobronamernom građaninu.

U čemu je to Vučić prekršio zakon?

– Za početak, već ovo pitanje pokazuje način razmišljanja koji se ozbiljno kosi sa državnim uređenjem. Vlast u ovoj državi prema Ustavu nije objedinjena u rukama jednog čoveka, već je raspodeljena na svoje tri grane – sudsku, zakonodavnu i izvršnu, na predsednika, na brojna nezavisna kontrolna tela. Ali pitanje kako je postavljeno realno oslikava prilike koje su u suprotnosti sa zakonom. Ipak, pošto uvek treba težiti vraćanju zakonitosti, ja bih ga preformulisao: u čemu je vlast, pod Vučićevim uticajem, prekršila zakon? Evo izvoda iz šireg spiska:
– izbori su provedeni na osnovu instrukcija RIKa koje je ranije Ustavni sud proglasio neustavnim,
– sastav RIKa krši zakon o izborima u tome da više od polovine ovog tela čine članovi stranaka koje su delegirale jednog od kandidata,
– ni javni servisi (RTS i RTV), ni drugi mediji nisu kandidatima dali ravnomernu zastupljenost – zapravo je zastupljenost jednog kandidata bila veća nego svih ostalih zajedno (javio se argument da ne mogu kandidati koji dva meseca postoje na političkoj sceni da imaju zastupljenost jednog Vučića – osim što zakon govori o ravnomernosti i nigde ne pominje staž, i što Vučić svog staža može samo da se stidi, logično je valjda da kandidati koje javnost slabije poznaje dobiju više prostora da se predstave: o Vučiću tokom kampanje nismo saznali ništa novo),
– Vučić je kampanju vodio sa mesta premijera, i time zloupotrebljavao i funkciju i novac građana,
– bilo je zapisnika gde je svih deset i više potpisa članova komisije u istom rukopisu, dopisivanja u biračkim spiskovima, viškova listića, građana umesto kojih je neko pre njih već glasao, a odluke Upravnog suda govore o pristrasnom i nezakonitom ponašanju RIKa u ovim slučajevima.

Ovo su ozbiljni prekršaji, koji suštinski ugrožavaju izborni proces, ukidaju osnovne uslove za njegovo odvijanje, do te mere da sami izbori i rezultati koje oni daju, bili zakonito provedeni ili ne, nemaju nikakvu težinu, i ne mogu se smatrati rezultatima demokratskih izbora – već rezultatima unapred režirane predstave. Kao što je uvek slučaj sa izborima u uslovima diktature.

Prošli put sam tri meseca protestovao da bih doveo DOS na vlast, i šta sam dobio?

– Onaj ko je protestovao da bi doveo DOS na vlast nije razumeo prirodu tih protesta. Protesti su imali za cilj da spreče falsifikovanje izbornih rezultata, odnosno da zaštite izborni proces , a samim tim i ustavi poredak. Imali su i cilj da probiju potpunu kontrolu i zloupotrebu medija od strane Miloševića. Protesti su u svojim ciljevima uspeli, i svi smo tim uspehom dobili demokratizaciju društva i približavanje pravnoj državi – a omanulo se kasnije, u kontroli novih vlasti koje su se otvorile za oportuniste iz SPSa, JULa, SRSa i još gomilu novih niotkuda.

Što da šetam kad ovo može da reši samo motka?

– Ako tako misliš, a ti pokreni svoju borbu motkom. Ako je ne pokreneš, onda ti je pitanje samo izgovor, a razlozi za neučestvovanje su ili oportunizam, ili nemar. Pritom imaj u vidu da motka znači nasilje, potencijalne žrtve, i da obično dovodi društvo u rasulo, stavljajući ga pred mnogo teži zadatak ako želi da nakon svega izgradi neko smisleno uređenje. Mirno rešenje je uvek bolje rešenje.

Video sam gde su nas protesti prošli put odveli, zašto bih mislio da će nas ovi dovesti do boljeg ishoda?

– Sličan rezon primenjuju apstinenti na izborima: video sam dokle su nas doveli izbori. Ovo je najgora moguća logika, logika gubitnika s predumišljajem. To je isto kao da sportista kaže: prošli put sam se borio, pa sam izgubio, sad neću da se borim jer to vodi porazu. Ako borba jednom, i više puta, odvede porazu, ipak postoji šansa da će jednom dovesti i do pobede. Naročito kada krećemo sa vrlo slabe pozicije (u našem slučaju tanke demokratske tradicije), i ako iz svakog poraza nešto naučimo.

Odustajanje od borbe vodi mnogo gorim porazima, i pritom mi postajemo sve manje i manje kadri da uradimo nešto da poraze zaustavimo. Odustajanje od borbe je kao sedeti za volanom autobusa na nizbrdici i pritiskati kočnicu dok se autobus uprkos tome kreće naniže, pa onda pustiti kočnicu i volan jer ionako nismo uspeli da zakočimo. Dok se borimo, zadržavamo kakve-takve šanse da se izvučemo – kada pustimo kontrole i autobus uhvati zalet, više kontrola nije ni moguća. Pogotovu u vremenu krize, svaki građanin treba da upotrebi svako sredstvo političke borbe koje mu je na raspolaganju da bi koliko toliko popravio stvari – odustajanje je čin malodušnosti ili moralnog kompromisa.

Otkud znam ko stoji iza protesta i kakve će zahteve isturiti?

– Od prvog dana je potpuno jasno da su protesti spontani i organizovani među samim studentima. Paraju oči znaci spontane organizacije, nepridržavanja najosnovnijih principa organizacije protesta: od stalnih procedura, blagovremenog obaveštavanja, preko komunikacije sa medijima, vatrenih obraćanja, do malog broja nesumnjivo ostvarivih zahteva. Sve i da iza protesta stoji neko – ko to treba da stoji iza protesta da bi protesti bili gora opcija od diktature?

Diktatura potpuno inhibira sposobnost jednog društva da se organizuje i brani (svakom ko bi možda oportuno želeo da zloupotrebi protest – mnogo je lakše da napravi dogovor s diktatorom). Ovo jasno vidimo iz diktatorove saradnje sa ’međunarodnom zajednicom’ po svim važnim državnim pitanjima, od poslušnosti MMFu do pregovora sa kosovskim vlastima. Da bismo se borili za bilo koji interes društva – moramo prvo da se izborimo sa diktaturom. Protest protiv diktature je najviši prioritet: moramo se prvo ophrvati sa njom da bismo uopšte imali šanse da se borimo za druge interese društva.

Ne slažem se sa dva zahteva, kako da učestvujem u protestu koji insistira na njima?

– Da li je više zahteva sa kojima se slažeš, ili onih sa kojima se ne slažeš? I da li je odnos prvih i drugih kad su u pitanju protesti gori nego kad su u pitanju postupci ove vlasti (oni sa kojima se slažeš, i oni sa kojima se ne slažeš). Ako jeste, ako ti država kakva jeste izgleda bolje od one koju oslikavaju zahtevi protesta – onda se tebi ne obraćam – ti si u vreme protesta ionako na nekom upravnom odboru ili pišeš komentare na sajtu vesti B92. U suprotnom, ili se pridruži protestima, ili ponudi efikasniji način borbe za svoj skup zahteva bez ikakvih kompromisa. Ako ne uradiš ništa od ovoga, i tebi je tvoje pitanje ustvari samo izgovor.

Video sam u protestima preletače, DBovce – kako da protestujem sa njima?

– Što više iskrenih učesnika protesta, to manji udeo zagađenja. Protesti ne gube ništa učešćem kompromitovanih figura. Gubitak nastaje kada takve figure nakon protesta zauzmu pozicije u vlasti. A to će najbolje biti kontrolisano dobrim artikulisanjem zahteva protesta i mehanizama za njihovo ispunjenje. I nastavkom političkog angažovanja građana i nakon završetka protesta. Jer šljam će se u političkoj apstinenciji mnogo bolje prolaktati nego u uslovima politički aktivnog građanstva.

Dokle više da protestujem, da li će i moji unuci tako morati na ulici da uređuju državu?

– Bilo bi lepo. Mi smo društvo bez duge, bogate demokratske tradicije. Mi smo društvo koje jošuvek traži lidera i svoju sudbinu vezuje za pojedince umesto za zajednicu, njenu organizaciju, odgovorno donesene odluke i organizovano angažovanje. Treba da budemo srećni da pokazujemo ipak dovoljan nivo društvene svesti, energije, bunta da se odupremo pokušajima autoritarnih političara da nametnu totalitarnu vlast. Uređivanje države na ulici je ideal svakog društva. Bio bih presrećan da to postane tradicija.

Pod uslovom da svaki put nešto naučimo, svaki put napravimo korak napred, svaki put nešto bolje uredimo zajednicu na ulici, svaki put napravimo još neki mehanizam za kontrolu vlasti, podignemo stepen učešća građana u politici, promenimo nešto u načinu gledanja na politiku u našoj kulturi. Protesti su praznik demokratije, oni su znak političke vitalnosti društva, i izvanredna prilika, i način, da se unapređuje i razvija državno i društveno uređenje. Niko nije obavezan da učestvuje u protestima, još manje da učestvuje svakog dana. Ali ne vidim takav niz prioriteta koji svi nadilaze važnost situacije i cilja protesta, da opravdavaju potpuno neučestvovanje u protestima.

Nema šanse da protesti uspeju – zašto onda da gubim vreme?

– Niko ne može da zna da li će protesti uspeti, onaj ko smatra da sigurno neće u ovoj proceni reflektuje neku svoju pristrasnost. Ali, dajmo kredita ovakvom mišljenju, da vidimo njegove posledice. Opet sport nudi odličnu parabolu – i pobeda i poraz su stvar stepena. Može se izgubiti nokautom, i može se izgubiti, ili pobediti, na poene. Ovi protesti su već doneli mnoge uspehe. Vratili su političku svest i političku akciju studentima i univerzitetu. Pokazali su međunarodnoj zajednici da Vučić nema podršku naroda. Pokazali su diktatoru u pokušaju da postoji kapacitet za otpor. Pokazali su nama samima da još imamo snage da se odupremo i interesovanja da napravimo nešto bolje. I oni još traju, i rastu – sve više ljudi pozdravlja protest iz automobila, sve više ih izlazi ispred zgrada i kuća, i maše i pozdravlja se s poznanicima. Sve je manje straha, što takođe povećava potencijal protesta. Mnogo ciljeva je još ostvarivo. Jedino je smisleno pokušati da se izvuče što je moguće više.

Dokažite mi da i taj protest nije politički.

– On jeste politički. Nema ništa loše u političkom protestu. Ali postoje dve vrste političkog protesta. Postoji stranački protest, i postoji građanski protest. Nijedan sam po sebi nije loš, ali ima nekih važnih razlika. Stranački protest nosi obeležja jedne ideološke i(li) političke orijentacije, bori se za njene interese, i suprotstavlja se onome što ta stranka doživljava kao nepravdu.

Građanski protest je protest koji objedinjuje pripadnike različitih ideoloških orijentacija, glasače i apstinente, članove i simpatizere različitih stranaka i ljude koji to nisu, i tiče se premisa političkog života: ustavnog poretka, odnosno poštovanja osnovnih postulata državnog uređenja. On je na neki način meta-politički, on traži da se na dobar način urede i poštuju pravila političke borbe, da budu ista za sve, da se građanima obezbede Ustavom i međunarodnim pravnim aktima garantovana prava, da se ispune osnovni uslovi za funkcionisanje sistema kao što je objektivno informisanje, ažurni i nemanipulisani birački spiskovi, dobra kontrola izbornog procesa, legalan sastav RIKa i kontrolnih tela.

A kako je u redu da profesori i dekani šetaju sa studentima, a nije u redu da podrže kandidata na izborima?

– Videti odgovor na prethodno pitanje. Studentski protest je najčistiji vid građanskog protesta, on je protest za poštovanje prava, a ne za jednog ili drugog  kandidata ili stranku. On ni na koji način ne ugrožava autonomiju univerziteta – naprotiv, brani je. Brani je braneći pravni poredak,  brani je ostvarujući jedinstvo između studenata i profesora. Mesto profesora je sa njihovim studentima: ako studenti protestuju i izlažu se opasnosti da ih represivni režim na jedan ili drugi način ugrozi, profesori moraju da se nađu sa njima.

Takođe, nema ništa sporno ni u tome da profesor podrži političku partiju ili kandidata – to je njegovo građansko pravo. Ali postoji ogroman moralni teret na njemu kao pripadniku grupe sa većom intelektualnom odgovornošću da ne podrži političku opciju koja ugrožava ustavni poredak i ugrožava demokratski proces. A kada nosi funkciju na univerzitetu, poput rektora, prorektora (da ne govorim o onima koji nose i funkcije u nezavisnim kontrolnim telima), podrška stranci ili kandidatu ugrožava zakonom garantovanu autonomiju univerziteta, i prekršaj je ne samo etičke, već i pravne prirode.

Zar nije Vučić bio u pravu, dobili smo makedonski scenario?

– Ne postoji makedonski scenario. Makedonski scenario je pojam koji je izmislila Vučićeva kampanja gađajući osetljivost građana na teorije zavere. Makedonija je takođe imala totalitarnu vlast sa međunarodnom podrškom koja je ugrozila ustavni poredak. Kada se narod pobunio protiv toga, deo međunarodne zajednice se okrenuo od takve vlasti i podržao opozicione stranke.

Usled nevoljnosti te vlasti da se zarad državnog interesa ukloni i otvori put demokratskom procesu, došlo je do uvlačenja geopolitičkih konfrontacija u političku situaciju u zemlji. To je pouka i našim političkim strankama, i samom protestu, da bude oprezan prema spoljnopolitičkom faktoru. Ali je ne samo nelogično i cinično, već i ogavno pozivati građane da prihvate diktaturu kako bi izbegli internacionalizaciju političke krize u zemlji. Uz sve ovo, treba imati u vidu da je makedonski protest mnogo bliže stranačkom nego građanskom, za razliku od ovog u Srbiji u kome nema nikakvog učešća stranaka i političkih figura.