Mačke i kokoške

Autor

Branislav Pecarski

Profesor Gimnazije "Svetozar Marković" Niš

Pre nekoliko dana, ozbiljno dirnuti paničnim strahom pojedinih koleginica od miševa i buba koje šetaju kroz našu školu (uprkos drastičnoj fizičkoj i umnoj nesrazmeri koleginica i pomenutih štetočina), počesmo, neke kolege i moja malenkost, da se bavimo novonastalim problemom.

Poznato je da Uprava za obrazovanje uglavnom nema para ni za šta, kad je obrazovanje u pitanju, pa samim tim ni za razne bubašintere i utamanitelje žohara i glodara.

Zato mislim da je, kad je reč o miševima, najbolje da rečena Uprava svakoj školi obezbedi po jednu ili par mačaka (istopolnih, jer bi se pojavio problem viška mačića).

Kako nisam siguran da gradske mačke uopšte znaju šta je miš i čemu služi, možda bi bolje bilo da se obezbede nezbrinute mačke iz okolnih ruralnih područja. Taman kad se otvaraju nova poglavlja u našem munjevitom putu ka Europi, ovo bi mogao da bude značajan doprinos delu priče o ekologiji!

Dakle, Uprava grada bi, na upriličenoj svečanosti, svakom direktoru škole (ili direktorki) uručila mačku ili dve i, sem ekološkog načina rešavanja problema, još jednom pokazala svoju sposobnost za zbrinjavanje nezbrinutih životinja sa ruralnih područja. Ili i iz samog grada, na veliku radost Društva za zaštitu životinja, ako na selu nema dovoljno mačaka.

Škole bi dobile i specijalne kafeze za dnevno čuvanje mačaka, a noću bi mačke izlazile i tamanile miševe, uz obavezu da nose traku na kojo piše „Donacija Grada Niša“. Da se zna!

Naravno, greške su uvek moguće , pa ako bi se pokazalo da su mačke ipak raznopolne i da su produktivnije u proizvodnji mačića nego u lovu na miševe, Grad bi višak novonastalih mačaka mogao da izvozi u krajeve sveta gde je velika potražnja za istima. U razne svrhe i u svakom obliku! Cenim dabi to mogao da bude solidan doprinos malo posrnulom gradskom budžetu. Od viška glava ne boli!

Sa bubašvabama, bubarusama, smrdibubama i ostalim žoharima koji opušteno šetaju kroz školu problem je već drukčiji. Tu mačke ne pomažu, pa je rešenje u nabavci nekih ptica, najbolje kokošaka!

Grad bi iz svojih rezervi pozajmio školama po nekoliko kokošaka. Jedan kolega kaže da ima prijatelja lokalnog političara, koji opet kaže da u gradskim službama ima priličan broj besposlenih kokošaka koje ništa ne rade, sem što, ako se previše raskvocaju, povremeno sede na jajima.

Ja sumnjam u tu priču jer gde bi se te kokoške čuvale po kancelarijama. Po zakonu, koliko znam, na teriroriji grada se ne sme čuvati živina. Sem ako gospodin Gradonačelnik nema diskreciono pravo da tako nešto dozvoli.

Ali stvarno ne verujem u to.

Dakle, Grad bi poput svih do sada uspešno izvedenih tendera, putem tendera mogao tako da dođe i do kokošaka.

Ili da pojedini roditelji kao „đački dinar“ (tj. umesto istog), školi prilože „đačku kokošku“. Kokoške bi se puštale rano ujutro, pre početka nastave, da tamane bube, i, naravno, vikendom. Ako gospodin Premijer pomeri početak nastave za ranije, uz nekoliko koki trebalo bi da imamo i petla koji bi ih rano jutrom budio i slao na radne zadatke.

Tako bi škola došla i do jaja, koja se mogu upotrebiti, na primer, za pripremu kolača za školske proslave. Ili čak prodavati pa bi škole došle i do novca za druge potrebe , koje naša siromašna opština ne može da servisira.

Kokoške su, inače, poznate kao jako radoznale pa bi mogle, za vreme nastave da zalutaju na neki čas, što bi moglo ozbiljno da ih isfrustira. Na primer, ako prisustvuju dvočasu iz matematike. Jedan kolega koji radi u dve škole kaže da je jedno od prethodnih nastavničkih veća u toj drugoj školi bilo prava katastrofa zbog gomile neurotičnih kokošaka!

Mora da su oni već počeli sa ovim ekološko-obrazovnim projektom, ali se stvar otela kontroli.

Možda je bolje rešenje da kokoške od roditelja pozajmljujemo samo vikendom. Ono kao „Vikend akcija“ u „Rodi“.

A propos roda, pale su mi i one na pamet, ali rode se gnezde na dimnjacima, pa kako Grad nema para za grejanje, organizovaćemo akciju „svi u šumu“, kojom prilikom bi, kao društveno korisni rad, svaki učenik doneo po nekoliko grančica u školu pa bismo imali za loženje kad zahladni. Ali tada bi dim oterao rode. Verovatno.

Dakle, rode definitivno ne. Ipak su kokoške bolje rešenje.

Za ranije pominjane mačke, kao i za kokoške, potrebni su nekakvi kafezi, pa kako, verovatno, ni za to nema para, mogli bismo da konkurišemo nekim projektom kod europskih donatora. Ili prijatelja iz Rusije.

Smatram da, u duhu naše savremene diplomatije, nije lepo da kažemo da je cilj tamanjenje bubašvaba ili bubarusa (da nam se prijatelji ne uvrede) već bi se koristili latinski nazivi žoharus partnerus europius germanus (za bubašvabu), ili žoharus amicus rusius tradicionali (bubarusa) ili žoharus politicus serbicus volans (za preleteće smrdibube).

Europartneri bi, siguran sam, pozitivno ocenili ovakve ekološke načine rešavanja problema štetočina u našim školama. A mi bismo došli i do jaja!